Iako se već godinu dana tvrdilo, na temelju medicinske dokumentacije, da on bukvalno vegetira, Ministarstvo pravde nije dopustilo njegov izlazak na slobodu. Svi procesi koji su se protiv njega još vodili bili su “privremeno” obustavljeni jer je bio proglašen nesposobnim da razume i da se priseti događaja. Za vrhovne mafijaše i počinitelje izrazito teških zločina organizovanog kriminala, zatvorenih u režimu veoma strogog zatvora, doživotna kazna je zaista doživotna.
Njegova supruga i deca su, obavešteni da je Provencano na samrti, doputovali sa Sicilije u Milano u nedjelju, isti dan su smeli da ga vide.
Šef policije u Palermu, najavio je da će zabraniti bilo kakav javni sprovod Bernarda Provencana.
“Za Korleone je smrt Bernarda Provencana oslobođenje od raka, od korova koji je davio građane”, komentarisala je Leolučina Savona, načelnica tog mesta koje je mafija iznela na svjetski zao glas.
Okrutan i suptilan
Provencano je rođen u Corleoneu 31 januara 1933., a već krajem četrdesetih godina prošlog veka bio je robustan mafijaš, sposoban da ljude zgazi i pregazi (zato su ga i prozvali “Traktor”, “u Tratturi”, što je i sam rado prihvatao pa su ga tako smeli zvati i pred njim - naravno oni koji su mu bili dovoljno bliski da su uopšte smeli da izađu pred njega).
Ali bio je, kada zatreba, i suptilan, svestan da je bolje da se za njega ne zna, uveren da mafija daleko bolji biznis vodi kad deluje u tišini, bez prevelikog mešanja policije, nego kad preti i zastrašuje na sav glas.
“Za zaradu ne treba buka, a mrtvi prave buku”, govorio je.
Imao je 25 godina kada je svrstan u grupu od 14 naoružanih ubica, koliko je angažovao Lućano Liđo da ubiju vođu “Corleonesa”, Majkla Navaru. I sledećih godina glavni Provencanov zadatak bio je likvidiranje preostalih Navarinih ljudi. Upravo ga je optužba za jedno od tih ubistava navela da se 1963 “povuče iz opticaja” izvan mafije. Za razliku od njega, Liđio se 1974 šredao pa su “Corleonese” od tada vodila dvojica njegovih najbližih ljudi: Salvatore “Totò” Rina i “Binu” Provencano.
Iako zvan i Knjigovođa, mali (‘o Curtu) Rina bio je daleko okrutniji i skloniji teroru, pa je 1981 počeo mafijaški rat, u kojem su “Corleonesi” postali najjača grupa u Koza nosrtri, što je bilo dobro za poslove, ali je istovremeno na Siciliju privučena velika pažnja policije i javnosti, uz povremene intervencije oružanih snaga - a to je bilo loše za mafijaške poslove.
Rina je ubio (ili naredio da se ubije) više od 600 ljudi, ali je počeo da strada počeo tek pošto se dao u pravi pravcati terorizam, dižući u vazduh po Italiji i spomenike kulture i crkve.
43 godine bekstva
Provencano je uhvaćen 11 aprila 2006. u jednoj kući u polju oko dva kilometra od Korleonea, mesta u brdima iznad Palerma, nakon 43 godine skrivanja. Kada su policajci upali u kuću, kako je javljeno, nije pružao otpor, a i nije bio naoružan. Imao je samo farmerke i džemper, a u džepu tih pantalona nađeni su papirići, tzv. "pizzini", legendarni po tome što je to bilo jedino sredstvo kojim je komunicirao i s ostalim mafijašima i sa svojom porodicom.
Provencano se manijakalno bojao savremenih sredstava praćenja, prisluškivanja, pa nikad nije koristio telefone. U kući je nađena i stara pisaća mašina, kojom se služio za pisanje tih poruka.
A ipak mu je došla glave savremena tehnologija. Policija je pratila i Provencanovu suprugu Saveriju Benedetu Palazolo, još otkako se 1992. tiho vratila u njihovu kuću u Korleoneu, zajedno s decom. Bilo je jasno da ona takođe s mužem komunicira pismenim porukama, još otkako je kod jednog mafijaša, kurira, nađen "pizzino" koji je ona poslala Provencanu, zajedno sa čarapama. Na toj cedulji je pisalo: “Šaljem ti čarape. Moraš ih prati u mlakoj vodi”. I na kraju: “Završavam svetim blagoslovom, neka bi svetlost Gospodinova svetlila nad tobom. A nama neka da snagu trpeti”.
Da ne bi videla kako je prate, policajci su koristili strahovito jake teleobjektive, kadre da snime i po veoma oskudnu svetlu. Pratili su svakoga ko je odlazio od Provencanove supruge, računajući da će neko od njih nositi poruke, pa i pakete.
Važne odluke
Gde će sada Provencano? Onima koji veruju u drugi svet to pitanje može biti ključno. Naime, Provencano je bio veoma pobožan, a neke od odluka je doneo tek nakon pomnog proučavanja Svetog pisma. Čak pet primeraka Biblije odnosno pojedinih jevanđelja nađeno je u kući koja mu je služila kao skrovište. Na zidu te kuće nad svim je bdeo portret sv. o. Pija. U krevetu, pri ruci, drvena brojanica. Oko vrata je Provencano imao tri krsta. Na duši, kažu, više od 180 ubistava.
Nije bio jedini tako odan Bogu i Njegovim svecima. Salvatore Rina, imao je u trenutku hvatanja 1993. na duši oko 600 ubistava a na telu sliku sa likom svete Rozalije. Pjetro Aglieri uhvaćen je s drvenim krstom oko vrata, napravljenim od masline iz Svete Zemlje. U svom skrovištu Aglieri je imao sopstvenu kapelu, gde mu je sve do hapšenja 1997 dolazio da služi misu sveštenik Mario Fritita. Malo pre njega uhvaćen je i šef u Kataniji Nito Santapaola, koji je također u skrovištu imao privatnu kapelu.
Provencano je svaku rečenicu izrečenu zatvorskim čuvarima završavao rečima: “Bog vas blagoslovio!”
U Bibliji koju je stalno koristio crvenom je olovkom podvukao citate iz Govora na gori u Jevanđelju po Luki: “Svako se stablo prepoznaje po svom rodu”. I dalje: “Dobar čovek, iz dobre riznice svog srca, iznosi dobro...” I još: “Zašto me zovete: ‘Gospodine, Gospodine!’, a ne radite što kažem?”
“Sve to je autentično, nema u tome hipokrizije”, pisao je svojevremeno sicilijanski pisac Andrea Kamileri. Ali, tvrdi da to “nije to vera nego praznovjerje”.
(Jutarnji)
