icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

MIROSLAV TUĐMAN: Alija je začetnik radikalnog islamskog terorizma, 90-ih je počinjeno čak 50 ritualnih odsecanja glava
Foto: YT Printscreen

Intervju

MIROSLAV TUĐMAN: Alija je začetnik radikalnog islamskog terorizma, 90-ih je počinjeno čak 50 ritualnih odsecanja glava

Region

Miroslav Tuđman, poslanik HDZ-a, političar i profesor, bivši prvi čovek hrvatskih obaveštajnih službi i sin prvog predsednika Franje Tuđmana, nije samo svedok vremena već i pomni analitičar događaja u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Alija Izetbegović bio je jedan od ključnih ljudi koji su kreirali istoriju Balkana. Miroslav Tuđman kaže da se njime bavi zato što su njegovi stavovi postali službeni stavovi Stranke demokratske akcije i Bosne i Hercegovine.

 

Kako komentarišete gotovo bizarnu informaciju da su bosanski Srbi, ali i Bošnjaci, izgubili svoje primerke originala Dejtonskog sporazuma?

 

To je simbolični pokazatelj koliko im je stalo do Dejtonskoga sporazuma. Ne mogu precizno da govorim kako je s dokumentacijom u BiH, ali mogu reći da ni ja nisam mogao da dođem do određenih transkripata Skupštine BiH koji su me interesovali. Ali, isto tako, ni arhiva Ministarstva inostranih poslova Hrvatske nije celovita. Tako sam dokument o hrvatskom priznavanju BiH našao u dokumentima iz Haga, a ne u nekoj našoj arhivi. Hrvatska nije imala iskustvo u vođenju inostranih poslova. Moje je mišljenje da se u tih prvih pet godina stvaranja Hrvatske dogodilo više nego u prethodnih 50 ili što će se dogoditi u narednih 50 godina.

 

Kada govorimo o Republici Srpskoj, značajno je da su oni doneli svoj Ustav početkom devedesetih, a posle 1995. u taj Ustav uneli su samo izmene koje je doneo Dejton. Dakle, imamo paradoks da oni imaju kontinuitet Republike Srpske od devedesetih koji se nastavlja do danas. Ustav BiH počinje s 1995. godinom.

Foto: Profimedia, foto: Profimedia

U svojoj novoj knjizi bavite se doktrinom i politikom Alije Izetbegovića. Da li Bakir Izetbegović kao predsednik sledi politiku svoga oca?

 

U načelnom smislu ništa se bitno nije promenilo, s time što je Alija Izetbegović verojatno bio daleko promućurniji nego Bakir, koji je naprosto vulgarno iskren ili nasilan u svojim stavovima. Za razliku od Alije Izetbegovića, koji je jedno mislio, drugo radio, a treće govorio.

 

Ali, napisali ste da je Alija Izetbegović ipak bio konzistentan.

 

"Bio je konzistentan u ostvarivanju svojih ciljeva. On 2000. godine priznaje da je potpisao Kutileirov plan samo da bi došlo do priznanja BiH. Ali, sam kaže, da mu nikada nije palo na pameti da prihvati taj plan ili neki drugi plan koji bi polazio od toga da se BiH sastoji od tri konstitutivna i suverena naroda. U tome je on bio dosledan i nikada to nije želeo da prihvati.

 

Efendija Mustafa Cerić devedesetih, kako pišete u knjizi, kaže da su Bošnjaci i Turci jedno i isto. Međutim, ovih dana Bakir Izetbegović u Cazinu kaže nešto drugo, da Bošnjaci, Hrvati i Srbi imaju “isti genetski kod” i da svi potiču od, kako je rekao, “Bošnjana”.

 

BiH je po socijalističkom Ustavu bila definisana kao država Muslimana, Srba i Hrvata. Ključno je ono što je Alija Izetbegović definisao u svojoj zreloj fazi, u “Islamskoj deklaraciji” da je nacija zamena Zapada da bi se uništio islam. Njegova je teza, kao i Muhameda Filipovića i Silajdžića, da nacije postoje samo u Evropi, da je Evropa tribalna jer da su nacionalne države tribalna forma organizacije, što je u suprotnosti s islamom i demokratskim načelima. Naime, Izetbegović smatra da je islam vrhunac demokratije i najdemokratičniji oblik društvenog uređenja. On je dosledno bio na stajalištu da su nacionalni interesi nelegitimni i da se zbog toga BiH ne može konstitutivno urediti na nacionalnim principima. Posledica toga je negiranje nacionalnih prava Hrvata i Srba. S druge strane, glorifikuje se Osmansko Carstvo kao najbolje rešenje za multikulturalnu i multikonfesionalnu “Bosnu”. A to je istorijski nesporazum. Za Bošnjake je Osmansko Carstvo ideal, a za Hrvate i Srbe ta je istorija ono što razdvaja, a ne ono što integriše narode u BiH.

Očigledno je da Izetbegovićevi stavovi o naciji nisu ni u kakvoj korelaciji sa stavovima koji već dugo prevladavaju na Zapadu. Ali, zar nisu i u islamskom, pa čak i arapskom svetu nacije već formirane, od turske, iranske, indonežanske, niza arapskih nacija poput egipatske?

 

Reč je o njegovom elementarnom nesporazumu s faktografijom. To su teze koje zagovaraju ne samo Izetbegović nego i Filipović i Silajdžić. Nacionalne države postoje od Azije, Australije, Afrike, Južne i Severne Amerike.

 

Početkom devedesetih nastaje 15 novih nacionalnih država u Evropi, a to je trećina novih članica Saveta Evrope. Proces evropske integracije i procesi nacionalne individualizacije su međusobno kompatibilni i jedan bez drugoga ne mogu. Ne bi bilo Evropske unije da se nisu ujedinile Istočna i Zapadna Nemačka. Pre Prvog svetskog rata bilo je 14 država u Evropi, posle tog rata 22, nakon Drugog 32, kada su se formirale Ujedinjene nacije 1946. bilo je 52 članice, a sada ih je 193. I u islamskom svetu formiraju se nacije, ima i sekularnih država, od Malezije pa do bliske nam Albanije. Od Albanaca nećete čuti da su muslimani po nacionalnosti, nego Albanci ili Kosovari. Sam Izetbegović u svojoj autobiografiji piše da je u jugoslavenskom zatvoru u Foči sedamdesetih želeo da uspostavi vezu s Albancima upravo na muslimanskoj osnovi. Oni o tome nisu hteli ni da razgovaraju. Međutim, mi moramo da prihvatimo činjenicu da je danas vera kao i nacija jednako motivišući faktor i pokretačka snaga svega ovog što se zbiva u svetu i Evropi. Teroristički napadi danas nisu podstaknuti nacionalnim ili ideološkim pobudama, nego verskim.

 

Kakva može biti sudbina Bosne i Hercegovine ako je uporedimo sa sudbinama drugih federativnih zemalja poput SFRJ, SSSR-a ili ČSSR-a? Ni jedna nije preživela. O tome je više puta govorio i sam prvi hrvatski predsednik Franjo Tuđman, koji je otvoreno rekao da BiH ne može da opstane ako već nije mogla da opstane Jugoslavija.

 

Hrvatska politika bila je konzistentna prema BiH jer je otvoreno govorila da Jugoslavija može da preživi samo na konfederalnoj osnovi, a BiH kao “Jugoslavija u malom” samo na federalnim ili konfederalnim osnovama. U Evropi postoje takva ili slična rešenja; višenacionalna Švajcarska uspostavljena je kantonima; Belgija je podeljena i organizovana prema jezičkim zajednicama. Problem nastaje s unitarističkim politikama. Oni su smatrali da konfederacija nije država i da nužno vodi raspadu. A upravo je suprotno. Primer je Evropska unija. Hrvatska službena politika 1990-ih nije zagovarala raspad BiH, nego se dosledno zalagala za (kon)federalno uređenje BiH. Takav razgovor Bošnjaci ni danas ne prihvataju.

Franjo Tuđman (Foto: Profimedia)

Šta je sa činjenicom da su i danas Bošnjaci uvereni da su Tuđman i Milošević u Karađorđevu delili Bosnu, i to njima iza leđa?

 

Nema sumnje da su Bošnjaci u to uvereni, iako je sada, iz svih dostupnih istorijskih izvora, jasno i dokazano da se u Karađorđevu nije razgovaralo o podeli BiH, nego o političkom rešenju pobune Srba u Hrvatskoj. Sada je zaboravljeno da je Izetbegović prvi plasirao tezu da će se u Karađorđevu za Muslimane nešto nepovoljno dogovoriti. Dan pre sastanka Tuđman-Milošević on je poslao pismo predsedniku Hrvatske u kojem poručuje da će mu Milošević tamo dati neprihvatljivu ponudu na račun muslimanskog naroda. Zašto je Muslimanima mit o podeli BiH u Karađorđevu bio nužan? Pošto nisu želeli da prihvate federalno uređenje BiH, morali su da izjednače Hrvate s agresorom. Na Predsedništvu BiH oni o jednima govore kao o levom, a drugima kao desnom fašizmu.

 

Posredstvom Zulfikarpašića i Filipovića, Hrvatska i Slovenija su 1991. nudile Izetbegoviću da proglasi nezavisnost isti dan kada i mi. Alija na to nije pristao. Da je imao hrabrosti za to, odnos međunarodne zajednice prema raspadu i ratu u Jugoslaviji bio bi drugačiji. Ili, da je pristao na kantonalno uređenje BiH, na koje su pristali i Srbi. Naravno, i on je u jednom trenutku pristao, pa ga je posle, po svom običaju, odbacio i rekao da nije.

foto: Profimedia

Alija Izetbegović se u to se vrijeme zalagao za očuvanje Jugoslavije kako bi svi Muslimani, kako je govorio, od Novog Pazara do Ljubljane, živeli u istoj državi. Zar to nije bila identična politika onoj koju su tada zagovarali Milošević i Ćosić da svi Srbi žive u istoj državi?

 

Potpuno isto. Izetbegović sam za sebe kaže da je on predsednik svih Muslimana Jugoslavije. Prva stranka koja je formirana bila je njegova SDA, potom srpski SDS i poslednji HDZ. Prve oružane snage bile su Izetbegovićeva Patriotska liga, pre SDS-a i pre nastanka HVO-a. Pažnji javnosti izmiče da je Patriotska liga imala svoje snage i na Sandžaku, što znači u Srbiji i u Crnoj Gori. U jednom Halilovićevu izveštaju spominje se da u Sandžaku imaju 30 hiljada ljudi pod oružjem. Izetbegović od prvog dana traži autonomiju Sandžaka. Posledica svega je da je koncepcija bošnjaštva kao nacije prošla prvenstveno na Sandžaku, gde se na zadnjem popisu stanovništva u Srbiji oko 150 hiljada ljudi izjasnilo kao Bošnjaci.

 

Za kakvo se islamsko društvo zapravo zalagao Alija Izetbegović i da li njegove ideje mogu da se uporede sa danas postojećim državama u kojima žive isključivo muslimani, od Turske, preko Irana do Saudijske Arabije? Na kraju, u kakvom je odnosu njegova politička teorija s najekstremnijim i najradikalnijim konceptima poput ovog u tzv. Islamskoj državi?

 

Alija Izetbegović se već u svojoj Islamskoj deklaraciji deklarisao kao panislamista i on teži integraciji svih muslimana, pa tako kaže da zemlja koja ne može integrisati 200 miliona stanovnika nema šanse za opstanak. Sa druge strane tvrdi da je Turska pošto je postala sekularna zemlja postala trećerazredna država, a pre toga je Osmansko Carstvo bilo svetska velesila. Koliki je bio njegov animozitet prema sekularizmu vidi se iz podatka da je Alija Izetbegović, osim Homeinija, jedini strani državnik koji u službenoj poseti Turskoj nije želeo da se pokloni Ataturku, tvorcu moderne Turske. Za njega nema islamskog društva bez islamskog poretka jer je to najviši oblik istinske demokratije.

 

Činjenica je da su od početka devedesetih i pre nego što je počeo rat u BiH počeli da dolaze mudžahedini, i to na poziv samog Izetbegovića i Mustafe Cerića. U februaru 1992. više od 100 mudžahedina dobija državljanstvo BiH. Ovo što se sada događa po Evropi se događalo u BiH devedesetih godina. Bio je to začetak današnjeg islamskog terorizma. Počinjeno je čak pedesetak ritualnih odsecanja glava. Brigade Armije BiH koje su nosile naziv “muslimanske” imale su arapske oznake, išli su u bitke s pokličem "Alahu ekber", a bile su sastavljene od domaćih muslimana, ali aktivnih vernika. Fikret Abdić tvrdi da je uslov da bihaćki Peti korpus dobije veću pomoć bio da primi u svoj sastav mudžahedine. On je to odbio. I neki komandanti Armije BiH nisu bili zadovoljni s mudžahedinima jer su oni napadali i muslimane koji nisu bili dovoljno radikalni, ali nisu se usudili da idu protiv politike Alije Izetbegovića. Uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma Izetbegović je mudžahedinima garantovao da neće biti proterani iz BiH. Činjenica je da su dvojica od onih 18 koji su srušili Svetski trgovinski centar imali iskustvo u borbama u BiH. Zbog toga je četiri nedelje posle 11. septembra Alija Izetbegović morao da da ostavku.

 

U kakvom je odnosu Izetbegovićeva teorija o nepriznavanju nacija s današnjom politikom tzv. građanske BiH koju snažno podržavaju EU i Nemačka?

 

Lako je gledati iz Nemačke koja je savezna država, koju čine države u kojima živi isti narod. U BiH žive tri naroda. Koncept građanske države može proći tek ako su nacionalna prava rešena i garantovana. Izetbegović i njegovi sledbenici sada govore da je građanska država, država onih građana koji se s njom mogu da se identifikuju. Ali ako imaju dualne identitete, po definiciji su građani drugog reda. Samo jedna digresija. Kakvo je to građansko društvo u kom se u Predsedništvu BiH raspravlja da li će se službeno čestitati Božić ili ne?

Kolika je realna opasnost od islamskog ekstremizma, pa i terorizma koji bi mogao da ima svoju evropsku bazu u jednoj takvoj BiH? Da li postoji opasna koncentracija ekstremista u BiH?

 

Ključno je pitanje kako će bošnjačka elita definisati svoj identitet i koliko će to potrajati. Ako prevlada ovaj Izetbegovićev koncept u kom je versko primarno, onda možemo očekivati radikalizaciju. Ali ima i onih u Sarajevu koji ne misle tako. U svojoj knjizi bavim se Izetbegovićevom doktrinom jer je ona bila službena politika Bosne i Hercegovine, ali ne mislim da svi Muslimani odnosno Bošnjaci misle tako. Nisu ni Zulfikarpašić ili Fikret Abdić 1991.-1992. delili stavove Izetbegovića. To je put prema nekom racionalnom rešenju koje bi moglo da zadovolji sve tri strane. Drugo je pitanje kako će se Evropa postaviti prema terorizmu koji sada ni u Evropi više nije uvozni terorizam, već domaći. Mi više ne govorimo o prvoj generaciji doseljenih imigranata, nego o drugoj i trećoj čiji se pripadnici bave terorizmom.

 

(Kurir.rs/Jutarnji.hr)

(Foto: Profimedia/YT Printscreen)

 

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR TV VESTI UŽIVO: Jeremić bez kandidature!

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...