icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

BILANS SAJMA KNJIGA: Srbija i monstrum iz Banata
Foto: Profimedia

reagovanje

BILANS SAJMA KNJIGA: Srbija i monstrum iz Banata

Region

Autorski tekst moderatora "sporne" tribne sa Hertom Miler u JDP-u

Srbija i monstrum iz Banata: 

 

"U nedelju je zatvoren 62. Beogradski sajam knjiga, a bilans bi morao izgledati ovako: glavni grad Srbije posetio je monstrum.

 

Taj utisak se, sva je prilika, morao nametnuti konzumentima srpskih medija. Monstrumu je, po njima, ime Herta Miler - odrasla u susednoj Rumuniji i dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

 

Gospođa Miler je ove godine bila počasni gost na Beogradskom Sajmu knjiga, a da bi je predstavili stanovništvu u 'Krugu Dvojke' na početku ove tradicionalne manifestacije upriličen je soare u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To veče je osenčilo - s pravom ili ne, drugo je pitanje - preostali deo Sajma knjiga. Ko je, dakle, žena „otpad“ (Srpski telegraf), što je „zloupotrebila gostoprimstvo Beograda“ (Politika) i - kako manje više sve novine pišu - „uvredila Srbiju“?

 

Herta Miler je rođena i odrasla u jednom nemačkom selu u rumunskom delu Banata. Kao omladinka prelazi za Temišvar, gde je studirala i radila. Kad joj je, posle dugogodišnjeg maltretiranja od strane Čaušeskuove obaveštajne službe Sekuritatee, 1987. dopušteno da napusti Rumuniju i preseli se u Berlin, bila je u srednjim tridesetim godinama. Iskustva iz mračno-sirotinjskog, rumunskog komunističkog raja obeležila su njen život i književnost.

 

Herta Miler - maltretirana od Sekuritatee, saslušavana, društveno izopštena, pod pretnjama hapšenjem i smrću jer je odbijala da bude špijunka - ovo iskustvo nasilja nosi sobom kao neku vrstu svoje druge kože. Radi se o iskustvu koje je obeležilo i njen odnos ka politici.

 

Milerova nije pacifista. Jeste da njena vera u izvikanu „moć reči“ važi za sopstvenu književnost, ali van nje samo s ogradama. U knjizi „Moja otadžbina bejaše jezgro jabuke“ štampanoj 2014, Herta Miler je dala opširni intervju na više od 230 strana: o svom životu i estetici. Tamo se nalazi značajni pasaž: „Ovde, u Nemačkoj, mnogi misle da puno pomaže pričati i da se stoga o svemu mora govoriti. A sve dok međusobno govorimo, vele, neće biti rata. U to ne verujem.“

 

Istu misao je autorka konkretizovala u jednom intervju za nemački dnevni list „Velt“, iz marta 2015: „Kad sam stigla u Nemačku, svako malo sam bila suočena s dobronamernim ubeđenjem da se mora samo dovoljno dugo međusobno razgovarati i svako malo opet sedničariti pa će sve biti u najboljem redu. Uz to, ovde se uvrežilo i stanovište ´Dokle god se priča, neće se pucati´- kao da jedno isključuje drugo.“

 

Kome je ova izjava poznata, tog neće iznenaditi pozicioniranje Herte Miler po pitanju ratova na Balkanu. Godine 1995. je u hamburškom Rovoltu izišla zbirka eseja „Glad i svila“, koja obuhvata desetak decidirano političkih tekstova ove autorke.

 

Sad bi sigurno Milerova protestovala i rekla da su svi njeni tekstovi politički. Što je i tačno, ali u „Gladi i svili“ je sadržana forma tekstova koji nisu ni priče ni romani, nego govori, novinski članci i nastupi na simpozijumima.

U dva od ovih tekstova se Herta Miler bavi ratovima u Jugoslaviji. Prvi je objavljen 1992. u berlinskom „Taz“-u, levičarskom nemačkom dnevnom listu. Ako je nekome baš stalo da nađe „skandal“ u njenim tekstovima o Jugoslaviji, taj će ga ovde sigurno i naći. Pored puno adekvatnih posmatranja, autorka na jednom mestu ispisuje i ove rečenice o opoziciji protiv Slobodana Miloševića: „Ko nema iskustva s diktaturom u svojoj biografiji, taj u srpskim studentima na ulicama Beograda vidi mirom inspirisane demonstrante, a previđa da oni govore samo o svom strahu da će zbog izolacije biti lišeni potrošačkih proizvoda. A da ni rečenice o ratu prozborili nisu.“

 

To je vaistinu jedan nepravedni šamar za sve one koji su se od početka protivili ratnoj politici Slobodana Miloševića i njegov bande, a koji su ga napokon 5. oktobra 2000 i srušili. Uopšte ne morate poznavati Srbiju da biste razumeli da tvrdnja kako su u Srbiji 1992. postojali samo Miloševićeve pristalice ili potrošački orijentisani opozicionari naprosto nije tačna.

Isto važi i za još jednu rečenicu u ovom tekstu, koja glasi: „Titova država je bila nacionalno definisana, a nacionalno je uvek bila srpska.“ Ko ovako nešto napiše, tome izgleda niti je poznat ustav iz 1974, niti se može stvarno smatrati informisanim o zemlji - ili je nije shvatio.

 

S druge strane, u ovom prvom tekstu postoje i rečenice koje su principijelno tačne, a u najmanju ruku i interesantne za debatiranje: „Koliko će se dugo još pričati o 'neprijateljskim taborima' samo da bi se iskonstruisala obostrana krivica?“ - pitala je Miler 1992. i tvrdila: „Hrvati, Muslimani i Srbi su u istoj meri stupidno, katastrofalno i zaslepljujuće upetljani u pucnjave, klanja i mučenja. No pošto se sve to dešava na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pošto u Beogradu u letnjim popodnevima sede po kafićima i u srpskim novinama čitaju vesti o pobedama kao da se radi o sportskim rezultatima, da se ne ne čuje nijedan pucanj i da se nijedno lice ne mora izobličiti od smrtnoga straha, (....) sve to biva koprenom reči pokriveno.“

 

I u njenom drugom eseju o Jugoslaviji, nastalom 1994, kasnija dobitnica Nobela za književnost, na žalost, meša mudra zapažanja i opravdani moralni furor s nepravednim osudama: „Ovo civilno stanovništvo, koje u Beogradu šeta po nedirnutim iako ponešto osirotelim ulicama, odavno je odbacilo je reč ´civil´“, piše ona o srpskom društvu, a koju rečenicu potom dodaje:

 

„Nema srpske opozicije protiv ovog rata.“ Šteta što tada nije bilo nijednog urednika koji bi ove rečenice Herte Miler izbacio iz teksta, obzirom koliko štete nanose verodostojnosti njenih ostalih rečenica.

 

Živeo sam u devedesetim godinama prošlog veka u Rusiji te Miloševićevu Srbiju poznajem samo iz priča. Ali toliko sam izveštaja pročitao i iskaza čuo da verujem da one godine - koje, uostalom, ni u Rusiji nisu bile puno drugačije - mogu da razumem.

 

Imali smo srpsku državu, koja je u susednim zemljama počinila ili podržala užasne zločine, ali i sprovodila nasilje i protiv sopstvenog stanovništva: dok su na ulicama srpskih gradova vlast imali polupismeni, nabildovani bikovi u trenerkama - takođe i iz okruženja današnjeg državnog poglavara Aleksandra Vučića - pristojno građanstvo zemlje sedelo je tiho i nemoćno po svojim stanovima, životarilo od plate i penzije od nekih deset nemačkih maraka. I imalo da istrpi da nad njime vladaju ljudi koji bi u normalnim državama i normalnim vremenima iz mnogih razloga bili smešteni po zatvorima ili odgovarajućim psihijatrijskim ustanovama. U grčkom se za ovakve ustalio izraz „Ohlokratija“, vladavina pučine, svetine, otpada.

 

A šta je drugo nego Ohlokratija zemlja u kojoj vlada Milošević, Vojislav Šešelj glumi šefa opozicije, a televizija prenosi venčanje jednog psihodeličnog mega-kriminalca i jedne provincijalne turbofolk-starlete?

 

Psihopata je kasnije izrešetan, a ime starlete mi, eto, ne pada na pamet, no stariji čitaoci će ga se sigurno prisetiti.

 

Ali iz ovih okolnosti onda zaključiti, poput Herte Miler, da nije postojala nikakva srpska opozicija protiv moralnog i finansijskog pljačkanja srpske države i njenih ratnih zločina u Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu, nefer je i pogrešno.

 

S druge strane, Herta Miler je svojim u Rumuniji izoštrenim pogledom na diktatorske režime ipak puno stvari elokventno postavila na svoje mesto. Tako je kritikovala Pravoslavnu crkvu, koja istovremeno i kadi i propoveda mržnju, pa je već 1994. i prorokovala: „Milošević i Karadžić neće odustati sami po sebi. Uskoro će svet pričati i o Kosovu i o Makedoniji. Sada svet priča o Bosni.“

 

U trećem i najopširnijem eseju o Jugoslaviji, koji je 1999. objavljen u „Frankfurter algemajne cajtungu“ (FAZ), Milerova između ostalog korektno konstatuje ono što su mnogi danas već zaboravili: rat NATO-a nije imao za cilj rušenje Miloševića. Da je najmoćniji vojni savez sveta hteo da ubije vođu jedne male države, pre ili kasnije bi ga bilo lako eliminisali napadom iz vazduha. Cilj NATO-napada bio je da s Kosova izagna srpsku soldatesku, što je i uspelo.

 

O Miloševiću je Herta Miler 1999. pisala da s njim nikako ne sme biti pregovora: „Ko u devet godina povede četiri rata, ko tako pragmatično gradi groblja kako drugi grade puteve, ko ima takvu naviku da ubija - kao da je ubiti čoveka popiti čašu vode - tog se ne može dosegnuti rečima niti je taj vredan poseta viđenih ljudi.“ Miler je 1999. napisala i: „Dok padaju bombe, na državnoj televiziji emituju 'Šindlerovu listu', a srpski gledaoci se identifikuju s Jevrejima u koncentracionom logoru. U svojoj besprizornoj perfidnosti, službenici državne televizije iz uništenja Jevreja šiju kostim žrtve za Srbe.“

 

Možete s ovom izjavom Herte Miler biti saglasni ili ne - ali zar o njoj ne treba debatovati u jednoj slobodnoj državi? Ko je taj koji debatu o tome želi da uguši „argumentom“ da je Herta Miler „Srbe“ uvredila? Ko se pokondirio da odlučuje da, elem, „svi Srbi“ imaju, moraju biti uvređeni?

 

Sve što je Herta Miler one večeri u JDP izgovorila o Pravoslavnoj crkvi bilo je puno bezazlenije od njenih redova iz eseja iz 1999, ali i pored toga je u Srbiji 2017. izazvalo buru zgražavanja.

 

Između ostalog ona je u JDP kazala da „veruje“ (ne: da zna) da je Pravoslavna crkva u „dešavanjima“ devedestih godina „vrlo jako bila umešana“. Je li to skandal? Da li je izjava tako uvredljiva da nije ni vredna razmišljanja da li je možda i tačna?

 

Sonja Biserko, koja se već zalagala za ljudska prava dok su drugi zazivali stvaranje Velike Srbije, kazala je da je SPC „tokom rata u najmanju ruku imala kontroverznu ulogu, posebno u Bosni, odnosno Republici Srpskoj. Jedan od primera kontroverzne uloge SPC u ratovima 90-ih je slučaj jeromonaha Gavrila iz Šida koji je blagoslovio Škorpione, ratnike u uniformi i s oružjem. Pripadnici jedinice Škorpion nedugo zatim počinili su ratni zločin nad Muslimanima zarobljenim u okolini Srebrenice.“

 

Drugi primer je čuvena fotografija, na kojoj patrijrah Pavle 1995. na Sokocu daje naforu Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Sigurno: ima još Srba koji u Mladiću vide čestitog Srbina, koji je verno ispunio svoj zavet - braneći Srpstvo. Iako je ta obaveza u Srebrenici - na žalost, na žalost! - bila realizovana streljanjem nekoliko hiljada Bošnjaka. Vrlo za žaljenje, ali ponekad se za Otadžbinu mora, eto, biti i ponešto konkretniji - ko to bolje zna nego mi, Nemci. Za ljude, koji tako razmišljaju, to što Pavle, kao spiritualni oberkelner Karadžića i Mladića pokazuje, nije skandal.

 

Ali, za ostale ljude važi: da li je Herta Miler svojom izjavom stvarno „uvredila SPC i Srbe“, kako u puno srpskih medija - a i u šipragu tzv. društvenih mreža - može da se pročita? A da nije možda ona samo tadašnje počinioce i jatake prosto nazvala onim što i jesu? Puno Srba je tako zakonima verno da ni u trolejbus ne bi ušli a da kartu ne plate, a kamoli da podrže ratni zločin - da li je Herta Miler uvredila takve Srbe? Ili možda upravo one, koji dan-danas tvrde da su Srbi u vasceloj istoriji bili samo žrtve, a nikad počinioci? Možete zamisliti: narod, koji je uvek bio žrtva, od pronalaska točka, preko rođenja Hristova pa do 1999: ko je sa svetskom istorijom nakupio tako puno lošeg iskustva, taj naravno kad-tad postaje tankokožan, jasno.

 

„I šta je sa zločinima nad Srbima, npr. masakrom u Kravicama 1993. i ostalim nedelima ljudi poput Nasera Orića, u kojima su više stotina Srba bestijalno ubijeni? Zašto se o tome ne priča?“, pitaju poniženi i uvređeni među patriotima, kad god se pomenu srpski zločini. Tačno: ni društvena klima u Zagrebu, Prištini ili Sarajevu takođe nije bolja kad god se pokuša povesti razgovor o zločinima sopstvenog naroda. I tamo vrvi od šovinista, koji su gluvi i slepi za patnje srpskih civila. I koji uviđaju isključivo mučeništva sopstvenih nacija. Ali, ko želi uopšte išta da ima s takvim elementima, bilo u Zagrebu, bilo u Beogradu, bilo u Sarajevu?

 

Ili se hoće prednjačiti dobrim primerom pa zločinima počinjenim u ime sopstvenog naroda pogledati u oči ne bi li se verodostojnije moglo zahtevati priznanje sopstvenih patnji? Crkva bi mogla, kad bi htela, da pri tome igra ulogu predvodnice, ali ona teško da će to biti. O ulozi Pravoslavne crkve Sonja Biserko konstatuje:

 

„Crkva je zadobila ogroman javni i medijski prostor nakon 5. oktobra. Očekivalo se da ona mnogo više ispolji svoj etički stav prema neposrednoj prošlosti, jer to je baš onaj prostor gde su verske zajednice najpozvanije da se javno izjašnjavaju. Tu je centralni problem odnos prema ratnim zločinima, prema kriminalnom nasleđu iz Miloševićevog vremena. Na žalost, Crkva se tu nije pokazala, a mogla je imati poseban značaj, jer reč je ne samo o pravnim, nego i ozbiljnim moralnim dilemama.“

 

Na sreću, ne postoji samo jedna, u agresivno samo-oplakivanje uljuljkana, Srbija koju reprezentuju Nemanja Kusturica i ostali talentovani šovinisti, nego takođe i ona Srbija hrabrih žena poput Nataše Mićić, koja je u „Danasu“ objavila članak pod naslovom „Zašto je Srbiji potrebna Herta Miler“, a u kojem se kaže: „Milošević je na Gazimestanu započeo svoj nacionalni, ratni ciklus, koji je završio iza haških rešetaka gde je i umro. Danas je, sudeći po reakcijama na Hertu Miler, življi nego ikada.“ I Mićić pita: „A šta je to rekla Herta Miler a da nije tačno?“

 

Ovo pitanje je stvarno potonulo u svekolikom uzbuđenju oko „skandaloznog nastupa“. Jedna od ključnih rečenica Herte Miler u JDP je glasila: „Ova zemlja je samoj sebi nanosila zlo, a i Srbi su sami sebi mnoga zla naneli pa s time moraju sada da žive. Kad vidim žene iz Srebrenice i danas mi srce puca.“

 

Ko čak i ovakvu jednu rečenicu smatra „skandaloznom“ - kakvu onda smatra za normalnu? Uprvo to Nataša Mićić i pita: „Šta je to što je izazvalo tektonski poremećaj u srpskoj javnosti kada se, povodom Sajma knjiga, ova gošća pojavila u Beogradu? Zašto smo dobitnicu Nobelove nagrade dočekali na nož, željni njene krvi, brojeći joj krvna zrnca i osporavajući je kao osobu, pisca, psujući joj i oca i majku? Kako smo se, preko noći, pretvorili u palanku koja je jedva dočekala da baci kamen na nju, bez da smo razmislili koliko smo i sami grešni? A zar nije upravo o tome Herta Miler i govorila, da smo sami najveći krivci za sve što nas je snašlo u periodu tranzicije?“

 

Za Natašu Mićić izjave Milerove pokazuju „da nismo zaista spremni ni da čujemo istinu, a još manje da se suočimo s njom. Da, zaista ni ove dve decenije nisu bile dovoljne da i sami, bez jedne Herte Miler, priznamo kako smo se našli tu gde smo danas - na skoro istom mestu kao i na kraju prošlog veka.“

 

Prateći ovih dana debatu, nisam mogao a da ne mislim na jednu sentencu Mirjane Miočinović. Gospođu Miočinović često označavaju kao „udovicu Danila Kiša“, ali to nije pravedno prema ovoj ženi, jer ona je puno više od priveska svog čuvenog muža - ona je reprezentant istinski liberalne Srbije, žena koja ljude ne deli po narodima i konfesijama („ti Srbi“, „ti Nemci“, „ti Jevreji“), kao da se radi o krdima stoke.

 

Ona je jednom napisala da je „srpska inteligencija najgori deo srpskog naroda, da nosi sve najgore duhovne karakteristike u sebi, da je zatrovana predrasudama koje širi na druge preko institucija kojima upravlja (kultura, obrazovanje, mediji), da je to inteligencija, koja je u princip iskovala neprijateljstvo i prezir prema drugima, iza kojih se ništa drugo ne skriva nego goli strah od tog drugog. Po mom sudu, ona snosi više krivice nego inače bilo ko drugi zbog svih onih dešavanja, koja su dovela do onoga što ona danas naziva ´mučeništvom srpskoga naroda´“.

 

Na sreću, ova oštra presuda nad srpskom inteligencijom je samo delimično tačna, jer upravo ličnosti poput Miočinovićke i ostalih su najbolji dokaz suprotnosti ovim tezama.

 

Da li se usput iz ove debate može izvući nešto poput pouke? Ne znam. Ali iz gomile komentara, koji su ovih dana osvanuli, čini mi se osobito interesantnim jedan, koji postupa onim metodom koji je Herta Miler u svojim knjigama o Rumuniji tako često opisivala. U jednom članku u listu „Danas“ - koji inače veoma cenim - autor je napisao: „…Herta Miler ničim nije zaslužila da tokom razgovora u JDP-u bude izložena unakrsnom moralno-političkom ispitivanju“ pa je tome dodao i svoju sumnju da je neko gospođi Miler - sa bine ili iz publike - stao spočitavati oca SS-štandartenfirera, a da je ona sama imala sumnjive veze sa Sekuritateom.

 

U jedom je autor posve u pravu: Herta Miler ne zaslužuje da joj neko insinuira da je bila saradnik Sekuritatee, jer, upravo su svi njemi problemi i nastali stoga što nije htela da radi za obaveštajnu službu Čaušeskua. Njen otac jeste bio vojnik SS, ali to joj se ne može prebacivati, jer je upravo tu temu svako malo obrađivala u svojim knjigama, esejima i intervjuima. A pošto je to tako, niko u JDP Herti Miler nije postavio takva pitanja, ni sa bine ni iz publike - ta pitanja postoje isključivo u glavi jednog autora, koji piše o događaju kojem nije prisustvovao i o kojem pojma nema. Da bismo izbegli nesporazume: uvek je dobro, kad jedan autor napiše šta misli. A još bolje je kad razmisli, pre nego što napiše.

 

Za Hertu Miler, slobodno govoreći, nije nikava novost to što je na zlobni način povezuju sa Sekuritateom. Ona ima puno neprijatelja u Rumuniji, a oni već duže vremena pokušavaju - do sada bezuspešno - da joj prišiju ovu vezu. Da imaju i jedan, makar i najmanji akt o njoj, kojim bi se moglo dokazati da je bila doušnik Sekuritatee, odavno bi ga njeni krvnici dostavili medijima. Ni 28 godina od pada Čaušeskua, neprijatelji Herte Miler nisu mogli da ga prezentuju. Umesto toga, u Rumuniji postoji jedan drugi metod diskreditacije autorke: ako nemaš dokaza, onda insinuiraj. Pri čemu je „insinuacija“ jedna vrlo fina reč umesto koje bi se jednostavno moglo upotrebiti: tračevi i spletke najgrozomornije vrste.

 

Njeni dušmani kažu: pa ona je već 1982. smela da svoju prvu knjigu objavi u Rumuniji, što je bilo moguće samo ako ste bili u najboljem dilu sa Sekuritateom. Pri čemu prenebregavaju da je te 1982. izišla temeljeno u cenzuri skraćena verzija njene prve knjige.

 

Takođe joj se prebacuje što je 1987. smela da se iz Rumunije preseli u Nemačku: to joj je Sekuritatea lako mogla zabraniti, a nije. Što ti lajavci, naravno, ne kažu: SR Nemačka je za svakog rumunskog Nemca, koji dobije dozvolu da se odseli, plaćala „otkupninu“ od do 16.000 maraka, a posebno za politički teške slučajeve. Za Čaušeskua je prodaja Nemaca - osobito onih s političkom težinom, kojih je hteo da se ratosilja - bio poslovni model.

Insinuirati i podmetati, kad se nema dokaza - konzumentima srpskih tabloida ovaj metod nije nepoznat. Ne bih se čudio da upravo ovaj metod, koji pesnikinja poznaje iz Rumunije, koriste i pojedini u Srbiji. Oni koji nisu saglasni sa onim što autorka misli i zbori.

 

Kad se već Hertu Miler ne može direktno napasti, onda će se tvrditi da je agent Sekuritatee. Nema veze što za to nema nijednog dokaza - ostaće da zvoni u glavama čitalaca. Stari trik, koji uvek funkcioniše.

 

Finalno: ova debata kazuje puno više o jednom velikom delu srpskog društva nego o Herti Miler. Kćer ss-ovca je srpskom društvu darivala ogledalo. Pojedini, koji su se u njemu ogledali, videli su groznu facu. Koju su zamenili s licem Herte Miler.


Autor Mihael Martens, dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga i bio je jedan od moderatora skupa u JDP

 

Prevod: Mirko Vuletić

 

(Kurir.rs/Danas)

 

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...