Stana živi sa ćerkom Draginjom Macanović (74) i njenom porodicom u banjalučkom naselju Lauš, a zadovoljna je, jer je "mozak još služi", a zdravlje joj je odlično. Dosadili su joj zimski dani, jer joj je zbog slabe cirkulacije hladno na rukama, pa ne može da plete, ali pomalo hekla.
"Čitam malo, pregledam novine. Čitam ove svoje knjige, imam ih dosta. Pročitala sam ovo Jevanđelje već pet puta, a ima 500 stranica. Šta ću, uzmem pa čitam", ispričala je ona.
Stana Srdić rođena je 1917. godine u selu kod Kulen Vakufa, 1917. godine. Nakon što joj je prvi muž nastradao, preudala se i živela u Petrovcu do 1995. godine, nakon čega je izbegla u Derventu. Živela je jedno vreme i u Kotorskom, a u Banjaluci je u proteklih desetak godina. Tokom života najviše je jela "seljačku hranu - kupus, pasulj, puru, mleko kiselo i slatki kajmak...", a i sada voli da jede, ali ne može nego jednom dnevno.
Uz njeno uzglavlje nalaze se tri štapa i mobilni telefon, koji redovono koristi pošto joj većina dece ne živi u Banjaluci. Preživela je dva rata, rodila desetoro dece, mnogo je radila i život joj je kaže bio "svakakav", ali se ne žali.
"Radila sam, i šta god sam radila, pevala sam i radila. Nisam nikad bila tužna. Podigla sam decu, rodila, nisam išla lekarima, sve sam porodila bez lekara, bez babica, sama", kaže ona.
Na pitanje u čemu je tajna njenog dugog života, odgovara da ne zna.
"Težak je dug život, da sam uvek bila svojoj kući, bilo bi dobro, ovako, koliko sam kuća promenila, a i sada sam kod ćerke i zeta, dosadilo mi je", kaže Stana.
Vremena su, kako kaže, danas drugačija. Njoj ništa nije bilo teško da radi i sve joj je bilo kako treba.
"Nema posla koji nisam radila i kopala i orala i žela i sve sam radila", priseća se ona i nema mnogo razumijevanja za današnje žene.
"Gledam ih sede, puše i piju kafu, ne rade ništa, čeka da joj čovek zaradi i donese. Ja nisam čekala, nego sam radila kao rob što se kaže", kaže baka Stana.
I danas bi volela da može da radi, ali zbog godina ostao joj je samo ručni rad. Sa ponosom je ekipi AA pokazala stoljnjake koje je isheklala, i pohvalila se da njenih rukotvorina ima svuda po svetu, jer su nešto odnela deca, a nešto i prijatelji.
"Kad je svetac, čitam, kad je radni dan, onda pletem i heklam. Vid me još služi, a imam i naočare", priča Stana.
Penzioner je od 1982. godine, a najžalije joj je što smatra da je teret ćerki koja brine o njoj, a nije dobrog zdravlja. Na dohvat ruke, osim ručnih radova, Stana čuva ikone i knjige, a među verskom literaturoma odudara "Robinzon Kruzo" Danijela Defoa. Ovu knjigu pročitala je jednom, a sada je počela ponovo, jer tako radi sa svim knjigama koje dobije. Prvo ih jednom pročita, a onda ponovo da bi upamtila ono što je zanima.
"Imala je težak život, preživela dva rata, svašta, nije bilo jednostavno puno dece, život na selu... Još uvek je dobra, nije senilna, pričljiva je, plete, čita, hekla, pokretna je", ispričala je Stanina unuka.
Ona smatra da je Stanin život bio zanimljiv, ali težak toliko da današnje generacije to ne mogu ni da zamisle. Koliko je Stana vredna, prema rečima Ranke Galić, najbolje pokazuje činjenica da bi i sada ona rado išla na selo, da radi, ali da je zbog toga i preživela više od veka.
"Mislim da su rad i pozitivan stav o životu jedino što čoveka može da održi. Ne treba biti negativan, ja sam isto kao ona pozitivna, ne bojim se rada... Najlakše je kukati, žaliti se, svi mi imamo problema, ali treba se nositi sa problemima na pozitivan način", kaže Ranka Galić.
Kurir.rs/Anadolija
Foto printscreen Anadolija/Miomir Jakovljević
NE PROPUSTITE
