Tek smo prvi put duboko udahnuli zaplakali, zaplakali, isprepadani čudnom dnevnom svetlošću, nismo se ni snašli, a već su nam ga prikačili. Ono je raslo s nama, radovali su se kada smo naučili da ga izgovaramo, morali smo biti ponosni na njega, iako nam se možda i nije svidelo. Po njemu su nas prepoznavali, poštovali, karakterizovali. Ako ste pripadnik pola što ga nazvaše nežnim, mogli ste ga na sreću ili na žalost promeniti.
Naravno, reč je o prezimenu, podseća Yugopapir.
Stanovnici različitih zemalja širom sveta, nosioci su neobičnih i neočekivanih prezimena koja izazivaju smeh i ruganje, a oni su često okarakterisani samo na osnovu svog - prezimena!
Tako Italijani ponosno nose prezimena Trentacipili, što znači 32 dlake na glavi, ili Bokanera - crna usta. Kod Nemaca, često se susrećemo sa prezimenom Floh, što je buba, ili još neobičnije Luckefet - čovek koji liže mast.
Vladimir Dvorniković jednom je napisao da malo ko u Evropi ima toliko smešnih i tako podrugljivih prezimena, kao bivše jugoslovenske države: "Ima tu virtuozno složenih imena, pravih filoloških poslastica, u kojima su iskristalisane nekadašnje anegdote i istorije, stegnute cele male rečenice, izražen moralni karakter, "prekor", telesne i duševne mane, poreklo, zanimanje, hod, glas i još koješta..."
Ako se vratimo u prošli vek, na kaldrmu Baščaršije, susrešćemo se sa uglednim zanatlijama koji se prezivaju: Mlačo, Balo, Pjano, Šišo...Prošle su godine, a u šeher-Sarajevu i dalje se mogu čuti ova nesvakidašnja prezimena. Zagorci i Slovenci odazivaju se kada im neko kaže gospodin Kukec, Jazbec (jazavac), Gnjidovec, Ježek, Sirek, Steklec. Poslednje prezime nastalo je od reči stekli, što znači pobesneo.
Ipak, Hercegovina je "najbogatija", a prezimena koja se ovde susreću, sigurno će vas nasmejati i popraviti vam raspoloženje svaki put kada ih čujete. Naročito su prisutna u krševitim predelima oko Trebinja, Ljubinja, Gacka. Mnogi stanovnici ovih predela i nisu baš srećni zbog svog porodičnog, vekovnog obeležja, pa se neki čak i odlučuju da ih promene. Dosta im je seoskih zadirkivanja, šala, nadimaka...
Nakon Drugog svetskog rata neki su prezime Kurajica zamenili sa Vuković, dok su Prdalice postale Jovanovići, Obrenovići, u zavisnosti od toga kako im se otac zvao. Derikučke su se odlučile na prezimena Dušanović, Savić, Vasić. Postoje slučajevi u kojima se tri brata odluče da promene prezime, ili bar dva, dok ga treći zadrži.
Radojka Pičeta (56) iz Trebinja, devojački se prezivala Đordan: "Kada sam upoznala mog muža Pičetu, nisam videla tu ništa naročito zanimljivo, smešno. Nosim to prezime trideset godina, s ponosom. Katkad ipak zbijaju šale na račun takvih prezimena. Još se u Popovom polju s kolena na koleno prenosi duhoviti odgovor Alekse Šantića knezu Ristu Pičeti koji je pozvao pesnika na neku slavu. Aleksa je odgovorio u stihu: "Aoj, Risto ime dično, spremi nešto prezimenu slično, dolazim!"
Mladoženja Zlikovac, mlada Lešina
Koliko god da su se Hercegovci navikli na prezimena koja nose, često se nađu u smešnim i čudnim životnim situacijama. Trebinjski matičar Ognjen Hrnjez, koji je često svedok ovakvih događaja ispričao je: "Jednom je na venčanje došao mladi par. "Sudbinsko pitanje" je glasilo želi li mlada da bude Dangubićka ili Radovićka. Na to je, pre mladinog odgovora, muž dobacio: "Da bude dangubićka to nikako, biće radovićka." Venčanje gde je mladoženja Zlikovac, a mlada Lešina, ne može da prođe bez mnogo smeha.
Još jedna neobična situacija dogodila se kada je Blažo Šupljeglav (18) iz Trebinja bio na lečenju u Ljubljani: "Dok sam ležao u bolnici i majka je bila sa mnom. Zvali su portirnicu: "Mogu li dobiti Šupljeglave?" Dežurna sestra ljutito je odgovorila: "Ne može!" Ponovo je zazvonio telefon: "Molim vas Šupljeglave." Već iznervirana sestra se proderala: "Prestanite, niko ovde nije šupljeglav!" Kada se sve razjasnilo, umirala je od smeha. I mene su u školi zvali Šuplji, a dobar sam učenik. Inače to prezime i ne odgovara našoj porodici. Ima nas i doktora i profesora, uopšte učenih ljudi."
Iako su prezimena nekada predstavljala karakter ili osobine članova porodice koje ga nose, to danas i nema toliko veze sa stvarnošću. Smrzlićima nije uvek hladno, dok Palikuće nemaju piromanske ideje. Takođe, širom zemlje postoje imena koja predstavljaju životinje, pa se tu mogu naći: Tica, Kokoška, Kokot, Pijevac, Ćuk, Oro, Guja, Gmaz, Medved, Krtica, Kobilica, Mačkić, Zekonjić,...
Od prezimena Hercegovaca, može se čak i napraviti jelovnik, pa bi tako predjelo činili: Kobasica i Sudžuka, toplo predjelo: Popara, Cicvara i Varenika. Glavno jelo mogla bi biti Krvavica, Burek ili Paprikaš, a na sve to može da se doda Rakija, Rakijaš, Lozovina i Glogovina.
Čudna prezimena Hercegovaca potiču još iz doba Turaka. Mnoge porodice kažnjene su na taj način što su porodična imena dobijali po lošoj osobini ili zanimanju nekog njenog člana. Trebinjka Slobodanka Kurajica već 18 godina nosi to prezime: "Znam da je jedan od naših daljih rođaka promenio prezime... Od muža sam čula da su Kurajice došle ovde iz Crne Gore. U starim knjigama stoji da su se ranije prezivali Danilovići. Postoje dve verzije zašto su to uradili. Po prvoj - porodica je uzela to prezime jer su se retko rađala muška deca, pa da bi očuvali lozu. A priča se i to da je još davno hiljadu četiristo i neke godine devojka iz porodice Danilović rodila vanbračno dete, pa je prozvaše Kurajica!" Prcići vole Guriće Još neka od prezimena koja susrećemo kod Hercegovaca, koji su na ovom polju nenadmašni su: Buzaljko, Ćupina, Kureš, Potrebica, Budalica, Merdžo, Magazin, Prkačin, Prndelj, Prdavac, Guzina, Tuka, Balavac...
U Stocu, ljudi i danas prepričavaju anegdota iz vojničkih dana, sugrađanina koji se preziva Zaklan. "Noć. Stažarsko mjesto. Poručnik je u patroli. Vojnik prenut kasnom posetom raportira: "Na straži vojnik Zaklan!" "Ama kako zaklan", prenerazio se poručnik. "Pa druže poručniče, to mi je prezime", zamucao je vojnik.
Dušan Džodža iz Dražin dola, pored Trebinja, imao je kao vojnik poteškoća zbog svog neuobičajenog prezimena. "Neki ga nisu znali ni izgovoriti", seća se Dušan. "Zvali su me Đođo, Džo na kvadrat, bilo im je lakše da me zovu Đorđan, nego mojim prezimenom". Neprijatne situacije nis retkost, ali se veseli stanovnici ovih predela trude, da sve okrenu na šalu.
Tako su izvesnog Gurića pitali zbog čega ima desetoro dece, jee nije lako sve ih nahraniti i iškolovati. On je radostan odgovorio: "Pa šta da radim kada mi se žena preziva Prcić, a ja Gurić!" Porodično nasleđe valja čuvati, a smeh je ionako uvek dobrodošao. Oni koji odluče da sačuvaju svoje prezime, sigurno će bar nekada u životu doživeti situaciju, koja će se kao zanimljiva anegdota prenositi sa kolena na koleno.
