Dobili ste međunarodno priznanje kroz brojne umetničke nagrade. Šta smatrate Vašim najveć́im dostignućem kao fotograf?
– Moj prvi međunarodni uspeh je došao rano, skoro na početku moje karijere profesionalnog fotografa. Dobio sam prvu nagradu na Vorld Pres Foto takmičenju za "Prvu lekciju ubijanja" – sliku dve mlade ženke geparda neposredno pre ubistva njihovog prvog plena. Tada sam bio među vrlo malo istočnih Evropljana nagrađenih u nesporno najprestižnijem fotografskom takmičenju, a slika je dobila "ikoničan" status, koja se objavljuje mnogo puta. Gledajući iz daljine, zaista je postojala opasnost da postanem zatvorenik tog uspeha. Umesto toga, nastavio sam dalje. "Dugogodišnji sam trkač", moj projekat traje i najbolje se predstavlja kroz knjige ili izložbe, gde svaka slika ima svoje mesto u određenoj priči.
Pored toga što ste jedan od najprepoznatljivijih fotografa na svetu, uspešni ste u poslovnom svetu i predsednik ste jedne od vodećih poljskih kompanija. Možete li nam reć́i više o Vašim poslovnim i investicionim aktivnostima?
– Posao sa kojim sam obično povezan – multiprojektna grupa Bartimpek SA - osnovao je moj otac Aleksander 1989. Naše prezime je skoro bilo sinonim za trgovinu nafte i gasa u Poljskoj. Bartimpek je bila pokretačka snaga jedne od najveć́ih evropskih investicija u infrastrukturu za snabdevanje gasom u to vreme. Većinski sam akcionar od osnivanja kompanije, a nakon očeve smrti 2013. godine morao sam da preuzmem njegovu poziciju. U poslednje dve decenije sam među deset najbogatijih ljudi u Poljskoj, prema rang listama časopisa "Forbes Polska" i "Vprost", ali ono što želim posebno istaći jeste to da sam svoje ime izgradio u fotografiji.
Da li planirate investicije i na Balkanu?
– Trenutno radim na nekoliko poslovnih projekata koji su bukvalno izgrađeni od nule. Sticanje i proširivanje postojećeg posla može biti profitabilno, ali stvaranje nešto potpuno novog, nešto što je nastalo iz sveže, nove ideje, više je uzbudljivo za mene. Zato sam se uvukao u projekat prvog plinskog gasovoda koji povezuje poljsku i nemačku distributivnu mrežu. Samo 150 kilometara, ali zajedno sa terminalom za LNG u Svinoujšću, može potpuno promeniti situaciju na tržištu gasa u istočnoj i centralnoj Evropi. Drugi projekat je ulaganje u spa - velnes centre u Srbiji, koji predstavljaju još uvek neiskorišćen potencijal.
Imate vrlo bliske poslovne i lične veze sa Katarom? Šta je sa Vašom inicijativom za osnivanje muzeja i akademije fotografije u Dohi?
– Moji roditelji, koji su često putovali na Bliski Istok uticali su da se zainteresujem za arapsku kulturu. Kasnije sam izgradio veze prijateljstva sa nekoliko Kataraca. Ovaj mali, ali izuzetno važan emirat je živ primer kako se bogatstvo zasniva na prirodnim resursima kako bi se podigla održiva ekonomska i kulturna moć. Misija ove inicijative je dvostruka. Prvo, ona ima ambiciju da postane jedna od retkih na svetu i jedina u regionu, dakle samostalni muzej koji je isključivo posveć́en fotografiji i filmu, koji nudi godišnji kalendar promocije razmišljanja i angažovanja izložbi, festivala i moguć́nosti za učenje tokom života. Drugo, cilj je ponuditi edukativne programe upućene ambicioznim fotografima. Planirana akademija ć́e obezbijediti obuku u umetnosti, tehniku i poslovanju fotografije pod pokroviteljstvom priznatih umetnika, istoričara umetnosti, kustosa i umetničkih menadžera.
Izlagali ste svoje fotografije širom sveta. Da li planirate da organizujete izložbu u ovom regionu?
– Naravno. Uvek želim da predstavim svoj rad novoj publici. Pariz ili Njujork su uspostavljeni umetnički centri, gde je fotografija cenjena, ali su, s druge strane, ljudi nekako "blase". Mislim da u manjim, regionalnim centrima može da se nađe svež entuzijazam za umetnost. Nadam se da ću možda sledeće godine imati priliku da se upoznam sa ljubiteljima fotografije u Beogradu, Podgorici, Skoplju ili nekom drugom balkanskom gradu.
Kurir.rs/Dan.co.me (Slaviša Pavlović) Foto: Facebook/Tomasz Gudzowaty
NE PROPUSTITE
