"Mama ti je ku.va, a tata alkoholičar. Tu rečenicu i hrpu drugih uvreda čujem svakog dana čim sednem u školsku klupu. Ne mogu više. Svi me maltretiraju. Ceo razred. Kad se zvršio raspust i kad sam se setila da ponovo moram u školu, doslovno mi je pozlilo. Muka mi je i svakog jutra povraćam...

Ne znam šta ću. Strah me šta ću da čujem dok prolazim pokraj svojih vršnjaka. Sva ta vređanja postala su mi nepodnošljiva. Sama sedim u klupi jer sam siromašna. Verovatno ću ipak morati da promenim školu jer uopšte ne mogu da se skoncentrišem na učenje", kaže devojčica, dok joj glas podrhtava.

Samo što ne zaplače dok govori o izolaciji i psihičkom maltretiranju kom je svakodnevno izložena od strane svih 28 učenika u 6. razredu svoje osnovne škole, piše zagrebački Jutarnji list.Istina je, kaže, da su i razredna i školski pedagog već pokušali da reše problem, ali to ide teško. Posle roditeljskog sastanka obično se malo smire kad je reč o vređanju i omalovažavanju, ali ubrzo sve postane isto. A kako je sve počelo?

VRŠNJACI GA MALTRETIRALI, ON SKOČIO SA TERASE: Pokrenuta peticija za Aleksin zakon

"Glavni razlog maltretiranja je to što sam siromašna. U mom razredu nema nikoga ko je siromašniji od mene. Zato nemam ni "najk" patike ni "dizel" farmerke. Obično nosim ono što nasledim od sestra. Nemam ni "ajfon". Moj mobilni više ne radi nego što radi. Tako star, naravno, nema niko u razredu. "Nosiš dronjke, pogledaj kako si debela", čujem gotovo svakog dana od ostale dece iz razreda, a to je samo mali deo uvreda koje čujem na svoj račun. Nije mi baš jasno zašto je to što sam siromašna razlog da se sa mnom niko ne druži i zašto me stalno vređaju. Istina, moj tata je običan radnik, ne nosi odelo i kravatu, pa su ga nakon što je došao u školu na roditeljski proglasili alkoholičarem - nastavlja Marina svoju tužnu priču o psihičkom maltretiranju.

Mora se priznati da bi njen školski dan teško podnili i odrasli."Dok traje odmor, ja sedim na svom mestu u razredu. To je bolje nego da stojim sama na školskom hodniku s obzirom na to da niko ne želi da mi se približi osim što u prolazu dobace: "Šta je, šta gledaš, hoćeš i ti ovakav mobilni? Slikaću te u tim dronjcima da se vidiš kako si lepa!" Najgore mi je kad to rade na času. Profesorka me prozove da odgovaram, a oni se smeju, krevelje mi se i kao slikaju telefonom. Dok profesor ne gleda, gađaju me papirićima.

Nedavno je trebalo da profesorki pokažem domaći zadatak iz hrvatskog, ali nigde mi nije bilo sveske. Sakrili su mi je. Slučajno je posle nekoliko dana našla jedna profesorka. Ne mogu da se koncentrišem na odgovaranje jer oni stalno nešto izvode, došaptavaju se i prstom pokazuju na mene", vrlo verno opisuje sadizam svojih školskih kolega i atmosferu u svom razredu.

Gotovo svako jutro pre škole povraća od pomisli koje su nove uvrede smislili za taj dan. Na pitanje da li je tuku Marina odgovara odrično. Ipak, dodaje kako joj se čini da bi joj ponekad bilo lakše da je udare nego da je vređaju i stalno joj turaju pod nos da to sve čine samo zato što je siromašna i nema sve one pomodne novotarije koje njima njihovi roditelji mogu kupiti. Trenutno joj pomažu psiholozi, mama i razredna."Ako promenim školu, možda ću moći da se upišem u razred u koji idu dve moje prijateljice iz ulice pa će mi biti lakše jer ću imati s kim da razgovaram", budi se malo optimizma u Marini.

Kaže kako je lani nekako izdržala, ali što vreme više prolazi, to joj je teže."Pre početka nove školske godine razmišljala sam da više uopšte ne idem u školu jer mi je nepodnošljivo. Znam da je osnovna škola obavezna, ali ovako je nikad neću završiti. Njih 28 u razredu svaki dan smišlja nove užase kojima će me vređati i maltretirati, a ja to sve teže podnosim", završava Marina svoju tužnu priču.

(jutarnji.hr)