On je jedini čovek u Hrvatskoj koji nema imena, oca, majku, brata, ni sestre. Nema baš nikog svog, a nema ni rođendan. Bez imena i ikakvih ličnih dokumenata, već punih 36 godina živi u Psihijatrijskoj bolnici Rab. Šokantno i neverovatno, ali taj čovek za ovu državu ni formalno ne postoji.
Do danas mu državna administracija nije utvrdila identitet niti mu omogućila da ostvari svoja osnovna ljudska prava.
U bolnicu je dovezen još 9. septembra 1980. godine, sanitetskim vozilom iz splitske bolnice, od kada gotovo četiri decenije nije kročio van bolničkog parka. Bez ikakvih dokumenata pronašli su ga krajem avgusta 1980. godine kako luta negde na području Drniša. Tad se nagađalo da ima između 16 i 18 godina, dakle sada je prešao pedesetu.
S njim se tada, zbog duševne zaostalosti, teško uspostavljao bilo kakav kontakt, pa ga je tadašnja prihvatna stanica Centra za socijalni rad Drniš 25. avgusta 1980. smestila u splitsku Kliniku za psihijatriju. Nekoliko nedelja kasnije je prebačen na Rab, u psihijatrijsku bolnicu. Primljen je kao NN muška osoba, nepoznatog imena, datuma rođenja i adrese. U bolničkim dokumentima su mu kasnije uneli ime Perica Matas.
Kada je "Perica" pronađen pre 36 godina, splitska policija je prvi put pokušala da ga identifikuje. Tada su ga fotografisali, uzeli otiske prstiju, ali identifikacija nije dala nikakve rezultate. Iz rbolnice je upućeno više zahteva da se mladiću još koji put utvrdi identitet, ali pomaka nije bilo.
Sav apsurd u sudbini Perice Matasa možda najbolje ocrtava prošlogodišnji dopis kojim je iz MUP-a odgovoreno na zahtev pomoćnice ministarke socijalne politike Ive Prpić, koja je tražila utvrđivanje Pericinog identiteta. Ukratko, MUP joj je odgovorio da se za utvrđivanje identiteta obrati - MUP-u!
Helena Grubišić, socijalna radnica u Psihijatrijskoj bolnici Rab, kaže da u svojoj praksi ali i van nje ovakav slučaj ne pamti.
"Nikad nam niko nije dao neku korisnu informaciju o njemu. Kada bi on bio zdrav i mogao da kaže nešto o sebi bilo bi lakše, ali ovako je vrlo teško. Njega kada pitate: 'Perice gde ti je kuća?', on odgovori: 'Ovde u Kamporu', misleći na bolnicu jer i ne zna ni za šta drugo.
Budući da Perica nema nikakve prihode, on ne može da brine sam o sebi. Prodavac u bolničkoj kantini Boris Vlajnić je došao na zanimljivu ideju da za Pericu počne da skuplja dobrovoljne priloge u plastičnoj čaši, tako da Perica prepodne i poslepodne popije po jednu omiljenu kolu.
"I najteži pacijenti dođu i ostave barem 50 lipa za Pericu. Drago mi je to da vidim, kad neko jako bolestan dođe i kao znak pažnje ostavi mu neki mali prilog. Ujutro najradije kupi krofnu i kolu, pa uveče još jednu kolu. To je njegov ritual, njegova sreća", kaže.
"On je uvek nasmijan, jednostavan. Komunikativan. Voli cure i rado komunicira sa ženskim osobama. Nije agresivan. Sarađuje, kada mu se nešto kaže, to i odradi. Zapravo je jako drag", kaže Sanja Katalinić, psihijatar rapske bolnice.
(24sata.hr/Foto: 24sata.hr/Hajrudin Merdanović)
