Sa ovih dokumenata je 2013. skinuta oznaka tajnosti.
Zimerman je ostao upamćen kao američki diplomata sa snažnim projugoslovenskim stavovima, a neki hrvatski istoričari kažu da je on tada bio veći Jugosloven od mnogih Jugoslovena u Beogradu.
Ali čak i kad se ima na umu taj kontekst iz depeše, nikad pre objavljene u hrvatskim medijima, izbija na videlo činjenica da Tuđman u prvim danima 1992. pred najvišim zapadnim diplomatama doista otvoreno zagovara podelu BiH između Hrvata i Srba, što američka depeša opisuje kao “nadrealno i bizarno”.
“Kako Hrvatska može očekivati od SAD da čvrsto drži liniju odbijanja srpskih pokušaja promene granica u Hrvatskoj ako se Hrvatska upusti u sličan poduhvat u Bosni”, pita u jednom trenutku ambasador Zimerman Tuđmana.
Depeša otkriva da Tuđman odbacuje tu analogiju između srpske agresije na Hrvatsku i potencijalnih ideja o hrvatskoj agresiji na BiH, govoreći da “Bosna nije stara država, dok je Hrvatska bila država čija se teritorija protezala čak i do Zemuna”.
Depeša je naslovljena “Tuđman ponovo zagovara podelu Bosne sa Miloševićem”, do deklasifikacije 2013. nosila je oznaku poverljivosti, a počinje ovakvim sažetkom:
“Hrvatski predsednik posvetio je gotovo čitav 90-minutni poziv ambasadora razlozima zbog kojih bi SAD trebale da podrže srpsko-hrvatski sporazum o podeli Bosne. Koristeći argumente koji se mogu jedino nazvati rasističkim, Tuđman je upozorio na demografsku opasnost od muslimanske fundamentalističke države koja povezuje Bosnu preko Sandžaka i Kosova s Bliskim istokom. U nadrealnom nastupu, ignorišući ono što se događa u njegovoj sopstvenoj republici, Tuđman je zagovarao srpski stav da se stabilnost na Balkanu jedino može postići promenom bosanskih granica, nezavisno o toga šta bi muslimani mogli misliti…”
Malo dalje u depeši se otkriva da ovo nije prvi put da je Tuđman iznosio diplomatama svoje ideje o podeli BiH. Šef promatračke misije Evropske zajednice požalio se Zimermanu da je i njega Tuđman “dva sata pokušavao uveriti u nužnost podele Bosne”.
Depeše otkrivaju i ponešto od onoga što će pokojni Zimerman kasnije opisati u svojim memoarima, ali i neke prećutane stvari. Tako Zimerman javlja u Vašington da mu Tuđman tog 14. januara 1992. govori kako bi bilo dobro da se SAD približe tad već formiranom evropskom stavu o nužnosti međunarodnog priznanja Hrvatske.
Zimerman mu odgovara da priznanje još nije na dnevnom redu u Vašingtonu, kako SAD smatraju da postoji šansa za mir ako Amerikanci zadrže nekakvu verodostojnost i uticaj na Srbiju i JNA, a da nepriznanje upravo služi toj svrsi.
Ali Zimmerman naglašava i da trenutni stav o nepriznanju ne znači nužno da će takav stav i ostati te da je SAD svesna da Jugoslavija kakva je nekad bila više ne postoji.
SAD je, podsetimo, priznao Hrvatsku u aprilu, nepuna tri meseca nakon razgovora koji opisuje ova diplomatska beleška i nakon što su Hrvatsku 15. januara priznale Nemačka i druge evropske zemlje.
Ali na iznenađenje pisca beleške, “Tuđman nije nastavio razgovor o problemu priznanja nego je prebacio raspravu na pitanje BiH”, koja je potrajala duže od sat vremena, a počela je Tuđmanovim “15-minutnim monologom” o tome da se Hrvati u BiH osećaju ugroženo, da od njega traže odgovor na potez bosanskih Srba koji su proglasili svoju republiku u BiH, te da se Hrvati u BiH boje da će biti proterani iz svojih domova.
Tuđman nije za stvaranje rivalskog hrvatskog tela u BiH, piše depeša ali “i dalje oseća da je neka vrsta hrvatsko-srpskog sporazuma o BiH ključna”.
Tuđman je rekao ambasadoru da on i Milošević ponovno razgovaraju o tom pitanju. “Tuđman je pokušao da opravda taj napor na, u biti, rasističkim temeljima. Rekao je ambasadoru da muslimani žele stvoriti islamističku, fundamentalističku državu u Bosni te da je 500.000 Turaka spremno preplaviti region i, dobro poznatom muslimanskom stopom nataliteta, stvoriti demografsku opasnost za Evropu.
Kao odgovor na to, zaključio je, zapadu je nužna ‘realistična politika’ koja bi sprečila da muslimani povežu Bosnu, Sandžak i Kosovo, preko Turske, s Libijom”, piše u američkoj diplomatskoj belešci.
Tuđman ističe ambasadoru da on nije jedan od onih koji žele podelu u razmeri 50:50 odsto između Hrvata i Srba nego da je spreman dopustiti muslimanima kontrolu nad malom površinom teritorije oko Sarajeva.
“Nema razloga da se Miloševiću ne dopusti da uzme velik dio Bosne jer ga ionako praktično kontroliše. Ambasador ga je pitao kako bi takav princip mogao opravdati hrvatsko polaganje prava na Krajinu, koja je pod kontrolom Srba. Tuđman je odbacio tu analogiju (…) Ne postoji drugi način za izbegavanje rata u BiH, rekao je Tuđman, a ‘velika muslimanska država’ na Balkanu biće problem ne samo za Hrvate i Srbe nego i za Evropu i za SAD”, piše u depeši.
Američki ambasador Zimerman, navodi se dalje u belešci, trudi se da Tuđmanu objasni da bi “takva ideja bila zamka za Hrvatsku”. Kaže mu da SAD ima puno iskustva sa islamističkim fundamentalizmom, da je to fenomen koji Amerikanci dobro poznaju, ali da “Izetbegović nije ni fundamentalist niti predstavlja opasnost”.
Vašington će u potpunosti biti protiv podele Bosne, govori Zimerman Tuđmanu.
“Pokušavajući da bude što je moguće jasniji, ambasador je rekao Tuđmanu da ‘bilo ko, ko želi to da radi ne može računati na pomoć SAD’. (…)
Sudeći prema belešci u jednom trenutku razgovor postaje vrlo težak. Postaje “jasno da Tuđman jednostavno nije sposoban priznati da muslimani u Bosni imaju ikakva prava u odlučivanju o budućnosti BiH”.
Tuđman odbacuje Zimermanov opis Izetbegovića kao čoveka sklonog kompromisu.
“Tuđman je insistirao na tome da Izetbegović želi stvoriti veliku Bosnu. Ako to dopustimo, Hrvati ostavljeni na cedilu pokrenuće terorističke napade kojih neće biti pošteđen čak ni Zagreb”, citira američka beleška Tuđmanove reči.
Zimerman govori da Stjepan Kljujić, tadašnji predsednik HDZ BiH, podržava teritorijalni integritet BiH, ali Tuđman odgovara da Kljujić ne razume narode u Bosni.
“Pokušavajući po poslednji put, ambasador je rekao Tuđmanu da SAD ne smatraju da muslimani u Bosni predstavljaju opasnost te da su, do ovog razgovora, SAD imale osećaj da stvarnu pretnju miru u BiH predstavljaju radikalni Srbi”, piše dalje u depeši.
Tuđman: BiH u stvarnosti ne postoji
Tuđman je priznao da i on smatra Srbe opasnim elementom u Bosni, ali depeša potom navodi da Tuđman prelazi “iz bizarnog u nadrealno” i počinje da zagovara srpsku tačku gledišta.
Navodi da treba rešiti problem dva miliona Srba zapadno od Drine i da nema mira dok se to ne reši, a rešenje koje bi, prema njegovom mišljenju, bilo dobro i koje bi sprečilo ratove u budućnosti je “definisanje novih granica koje smanjuju napetost”.
Ambasador Zimerman mu odgovara da će do rata u BiH neminovno doći ako “Vi i Milošević podelite Bosnu” jer “šta će tad muslimani učiniti”?
Tuđman tu moli za razumevanje i kaže “ja to neću učiniti, ako će rezultat biti rat, ali zapad bi trebalo da podrži pregovore trojice zainteresovanih predsednika republika kako bi se postigao sporazum”.
“Ja sam protiv rata, ali ako se dve glavne grupe dogovore, muslimani će morati na to pristati”, citira beleška Tuđmanove reči. Na kraju krajeva, dodaje Tuđman, “BiH u stvarnosti ne postoji”.
Ambasador Zimerman mu na to odgovara da BiH postoji i da je jednako stvarna kao Hrvatska.
“To što vi predlažete je rešenje koje bi muslimanima bilo nametnuto silom”, kaže Zimerman.
“A zašto bi Hrvati i Srbi pristali na muslimansko rešenje”, uzvraća Tuđman.
“Ako granice BiH ostanu onakvima kakve su sada, rezultat će biti rat. Ono što ja želim je rešenje koje ne donosi rat”.
“Američki stav jeste, i ostaće takav, da postojeće granice treba očuvati. Ne upadajte u istu zamku u kojoj je Milošević”, zaključuje na kraju Zimerman.
(Express.hr)
