Na licima mnogih od njih primetan je strah, tuga i umor. Kažu da im nedostaje domovina i da žele da se vrate kući, ali tek pošto se rat okonča.
Jedanestogodišnji Zijad iz Sirije već deset dana se sa roditeljima nalazi na grčko-makedonskoj granici i kako je kazao, jedina želja mu je da se granica otvori.
"Moja porodica je iz Sirije krenula za Nemačku. Nedostaje mi domovina, ali tamo je rat i mi se ne možemo vratiti. Ako se rat okonča, vratićemo se, ali tamo je rat koji nikako ne prestaje. Ne želimo da se igramo, želimo samo da pređemo granicu", kazao je Zijad.
Nešto mlađa Rolena, takođe iz Sirije, kazala je kako u prihvatnom kampu borave u veoma lošim uslovima i da je zbog tog njeno zdravstveno stanje pogoršano.
"Veoma sam bolesna, jer ovde nemamo ni lekove ni hranu. Vreme je veoma hladno, nemamo ni gde da spavamo, nema kreveta. Nemam drugare i nemam s kim da se igram. Ovde nema ničeg i mesto je jako dosadno", kazala je osmogodišnja Rolena.
Dok toplije dane provode igrajući se, ovi mališani tokom hladnijih i kišovitih dana borave u šatorima, prigrljeni uz roditelje koji budućnost svoje dece mahom vide u zemljama Evropske unije.
"Ovde hranu i vodu kupujemo novcem, jer nam humanitarne organizacije pružaju veoma malo hrane. Noću, kada pada kiša, veoma je hladno. Odeća nam se tokom noći pokvasi i ne možemo da spavamo. Šatori su mali i lako se potope, tako da izlazimo napolje, ložimo vatru i grejemo se", ispričao je trinaestogodišnji Abdulah iz Iraka, koji se sa roditeljima u Idomeniju nalazi već 15 dana.
Humanitarne organizacije u Idomeniju tvrde kako nemaju mogućnosti da zadovolje ni osnovne potrebe izbeglica, posebno potrebu za hranom, s obzirom na to da je prihvatni kamp prepun ljudi koji su ostali blokirani na "ničijoj zemlji".
Za izbeglice iz ratom zahvaćenih zemlja Bliskog istoka prethodnih dana gotovo je obustavljen ulaz u Makedoniju, zbog strogih mera kontrole duž balkanske rute i selektivnijeg propuštanja.
(Anadolija)
