Irfan Beširević 11 godina nije postojao, ako se pita slovenačka administracija. Iako u Sloveniji živi od prve godine života, preko noći je izgubio pravo na život i rad u toj zemlji, zdravstvenu zaštitu, putovanje i račun u banci.
Za 25 godina od "brisanja" donete su dve presude Ustavnog suda, tri zakona na nivou države, dve presude Evropskog suda za ljudska prava, napravljen je plan za nadoknadu štete i sproveden je jedan referendum. Svi se ponašaju kao da je problem rešen, ali manje od petine svih izbrisanih ostvarili su pravo na naknadu.
Beširević kaže da nikad nije uspeo da ponovo uspostavi veze s porodicom i prijateljima koje su pukle kad je izgubio status građanina iako je ponovno upisan 2003. godine. Ima akutne zdravstvene probleme, koje godinama nije lečio. Iako ima pravo na kompenzaciju, ne može da je naplati - dok "nije postojao" mnogo se zadužio i računi su mu blokiranu. Sve i da mu država isplati kompenzaciju na račun, odmah će ostati bez nje.
Brisanje ljudi iz registra državljana dogodilo se bez upozorenja ili javne najave. Neki nisu nisu ni znali šta ih je snašlo dok nisu otputovali, pa su ih u povratku nisu pustili u zemlju. Drugi su otkrili kad su dobili otkaz ili su ih izbacili iz stanova, jer država je obavestila poslodavce i stanodavce, ali ne i izbrisane!
Beširević je saznao da ne postoji u opštini. Službenik mu je uzeo ličnu kartu i izbušio reč "uništeno" na nju. Narednih nekoliko godina izgubio je sve: stan, posao u jednom od najvećih slovenačkih hotela, zdravstveno osiguranje (a boluje od tromboze). Kad je odlučio da izađe u javnost, porodica mu je rekla da ih bruka, pa je izgubio i njih. Spavao je na ulici. Obratio se i Crvenom krstu, ali nisu mogli da mu pomognu jer ne postoji.
Tokom devedesetih godina prošlog veka, javnost nije ni znala što se dogodilo. Sramota i strah od deportacije naterali su ljude da ćute o svojem statusu. Mnogi su mislili da se to dogodilo samo njima.
"Trebalo im je nekoliko godina da shvate da se radilo o namernom, sistemskom ponašanju koje je država odobrila", kaže Maja Ladič, saradnica Mirovnog instituta. Godine 1999, kada je Ustavni sud prvi put presudio da je reč o nezakonitom postupanju, priče su se dohvatili političari. Desne stranke i mediji širili su priče kako su oni koji su izgubili svoj status neprijatelji Slovenije, agresori.
Održan je i referendum 2004, na kom je čak 95 odsto građana zaokružilo odgovor "ne" na pitanje da li izbrisanima treba vratiti prava. Katarina Kresal, ministarka unutrašnjih poslova 2008-2011, bila je jedan od prvih političara koji je pokušao da vrati prava izbrisanima, ali je izbačena je iz vlade.
"Niste dobijali poene ako ste govorili 'ovo je pogrešno', već ako ste govorili 'ovo nije problem, oni su svi prevaranti i lažljivci', rekla je Kresalova.
Godine 2012. Evropski sud za ljudska prava je presudio da je Slovenija prekršila prava izbrisanih i da oni imaju prava na naknadu. Ali zbog tadašnje finansijske krize u državi, ponuđena im je sramotno mala svota: 50 evra za svaki mesec perioda "brisanja". Poređenja radi, mesečna naknada za nezaposlene tada je bila 292 evra.
Mali broj izbrisanih je stekao pravo na kompenzaciju, a mnogi koji bi mogli da ga steknu nemaju novca za advokata koji će započeti proceduru. Do februara ove godine zahtev za naknadom odobren je za samo 5.530 osoba.
Za 139 meseci (11 godina i 9 meseci) koliko nije postojao, Bešireviću je odobrena kompenzacija od 6.950 evra, koja treba da mu bude isplaćena u pet godišnjih rata od 1.390 evra. Ali pošto mu je račun blokiran, pitanje je da li će dobiti taj novac.
"Mogu da idem kao slobodan čovek, i to je sve", kaže on.
(Politico)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
