Bilo je to mnogo više od fudbala, pravi rat dve socijalističke zemlje koje su se četiri godine ranije razišle oko Rezolucije Informbiroa, zbog čega se na granicama Jugoslavije zveckalo oružjem.
Prošlo je tačno 65 godina od te dve utakmice. Prva je odigrana u nedelju 20. jula, druga dva dana kasnije, obe u finskom gradu Tampereu u sklopu 15. Olimpijskih igara.
Olimpijske igre u Tampereu su se održale tek sedam godina po završetku Drugog svetskog rata. Prizori razaranja bili su vidljivi po celoj Evropi, počeo je rat na Korejskom poluostrvu, a ponovo je zamirisalo na krv i na Balkanu pošto je Tito 1948. godine odbio Rezoluciju koju je nametao SSSR.
Očekivalo se svakog trenutka da će Sovjetski savez, zajedno sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom i Albanijom, napasti Jugoslaviju.
Prve Olimpijske igre na kojima je nastupao SSSR donele su duel dve neprijateljske zemlje koje su se gledale preko nišana. To više nije bila obična utakmica, ona se morala dobiti jer je to sada bilo pitanje ideološke i svake druge časti, a pobeda bi označila pobedu i u svakom drugom pogledu.
Obe fudbalske reprezentacije su na vezi sa političkim vrhom svojih zemalja. Iz Beograda i Moskve stiže naredba da se ne sme izgubiti. Doduše, Sovjeti su do poslednjeg trenutka bili u dilemi da li uopšte da igraju utakmicu, i to iz bizarnog razloga. U Kremlju se raspravljalo da li dozvoliti igračima da se rukuju s Jugoslovenima.
U sovjetsku svlačionicu je ušao funkcioner Komunističke omladine Aleksandar Šelepin, kasniji šef KGB-a i pročitao Staljinovo pismo u kome je još jednom objašnjena aktuelna politička situacija. Staljin je još jednom upozorio igrače na odgovornost u slučaju poraza, što je dodatno izazvalo strah kod fudbalera SSSR nego što ih je motivisalo.
Golman Ivanov je kasnije u memoarima opisao ovaj trenutak: "Niko nije govorio o fudbalu i taktici, već samo o političkoj situaciji. Kao da je u pitanju razgovor pre bitke, a ne pre utakmice".
I u svlačionici Jugoslavije viđena je slična situacija. Uoči samog izlaska na teren, u svlačionicu je ušao jugoslovenski ambasarod u Finskoj i doneo Titov telegram podrške.
"Noge su nam se odsekle. Sad ti igraj kad Tito šalje telegram. Hrabrili smo jedan drugog, a ovo nam nije trebalo. Znali smo da je cela zemlja na nogama, da vlada napetost", prisetio se detalja slavni golman Vladimir Beara.
I sami fudbaleri su se hrabrili međusobno. Zlatko Čik Čajkovski, nekadašnji prvotimac Partizana, rekao je pre izlaska na teren: "Momci, za ljude u našoj zemlji danas postajemo heroji ili kukavice". Na suprotnoj strani, jedan sovjetski igrač je poručio svojima: "Danas smo gladijatori. Ovo je pitanje života ili smrti".
U plavim dresovima Jugoslavije nastupili su Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec. Sovjeti su igrali u sastavu Ivanov, Križevski, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Neto, Trofimov, Nikolajev, Bobrov, Marjutin, Beskov.
Utakmica je odigrana pred oko 17.000 gledalaca koji su većinom bili na strani Jugoslavije. "Plavi" su odigrali savršeno, Mitić, Ognjanov i Zebec su postigli po jedan gol i Jugoslavija je vodila na poluvremenu sa 3:0.
Dok su zgromljeni sovjetski igrači ulazili u svlačionicu, rukovodioci su ih dočekali uvredama: "Fašisti!"
Početak drugog poluvremena bio je logični nastavak prvog. Već u prvoj akciji Bobek je povećao na 4:0, a pošto su Sovjeti u međuvremenu postigli pogodak, Zebec je u 59. minutu postigao gol za 5:1.
I baš tada je usledilo najneverovatnijih 15 minuta u istoriji fudbala.
"Dogodio nam se blok-aut. Totalno smo pali. Ni danas ne znam kako. Ne znam da li smo se opustili, prepali ili umorili. Valjda sve po malo, ali nismo više ništa mogli. Možda bi nam bilo lakše da smo vodili s manjom razlikom. Siguran sam da 2:0 ili 3:1 ne bismo ispustili, a ovako... Olovo u nogama", prisećao se posle suludog preokreta Stjepan Bobek.
Sovjeti su u 15 minuta postigli četiri gola i stigli do 5:5. Petrov je u 89. minutu izjednačio, a Sovjeti su u poslednjem minutu mogli i do šestog gola. Lopta je prošla Bearu, ali je udarila u busen, malo skrenula i udarila u stativu.
Engleski sudija Elis je posle toga odsvirao kraj regularnog dela utakmice. U produžetku nije bilo promene rezultata, pa je na osnovu tadašnjih pravila zakazana nova utakmica dva dana kasnije.
Drama je nastavljena u utorak 22. jula u isto vreme na istom stadionu sa istim igračima i istim sudijom.
Sovjeti su ovog puta krenuli nezadrživo poput "Crvene armije". Već u šestom minutu Bobrov je matirao Bearu i činilo se da će utakmica krenuti onako kako su Sovjeti zamislili. Međutim, ovog puta se psihologija poigrala sa sovjetskim igračima koji su pali u paniku. Jugosloveni prave totalni preokret, Mitić u 19. minutu, Bobek u 29. iz penala i Čajkovski u 55. minutu donose pobedu Jugoslaviji 3:1.
Tito je nadvisio Staljina! Na Brdu kod Kranja, gde su Tito i najuži kabinet slušali prenos, počelo je veselje. Pucalo se iz svih naoružanja. Tito je nagradio svakog fudbalera sa po 500 dolara, a lično je odobrio i da svako od fudbalera može da putuje na Zapad.
A u Kremlju? Prenos je prekinu u drugom poluvremenu i Sovjeti će konačan rezultat saznati tek 11 godina kasnije! Staljin je bio van sebe od besa. Poraz je doživeo kao ličnu uvredu. Svim igračima je oduzeta titula "zaslužnog sportiste" koja je nosila mnoge privilegije. Njegova osveta je bila strašna. U besu je rasformirao moskovski klub CDKA koji je dao nazviše
reprezentativaca. Ukazom 793 zbog "sramoćenja države i socijalizma" klub se stavlja van funkcije usred prvenstva. Ukazom 808 objavljeno je da su igrači "ukaljali prestiž sovjetskog sporta i države", a poimence su spomenuta nezalaganja igrača. Srećom, igrači su izbegli Sibir.
Kurir sport/Jutarnji.hr, Foto: Profimedia
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT UŽIVO: Zvezda i Partizan: zavaravane pred evropske utakmice
