„Jeste da sam bio navijač Zvezde od malih nogu, prošao sve selekcije, pružao sjajne partije, postizao nezaboravne golove, ali uvek sam bio najslabije plačen igrač na Marakani. Kada mi je istekao ugovor, nisu mi hteli ispuniti uslove i ja sam prešao u Partizan. Bio je šok, Boško je ostao u Zvezdi, ali ja sam bio odlučio i nije bilo povratka. Sudbina je htela da sam odmah na prvom večitom derbiju bio strelac u dresu Partizana. Naravno, radovao sam se, a nakon utakmice, opet popio piće i sa zvezdašima“, rekao je Milko, dok je njegov rođeni brat Boško sa kojim je pre toga igrao na Marakani, istakao:
„Nisam mogao verovati da će to Milko uraditi, da će otići u Partizan. Bilo mi je vrlo teško, jer znam koliko je voleo Zvezdu, živeo za nju, kao i ja. Naše detinjstvo je bilo vezano za Zvezdu, sav život, a onda takav šok. Ali, krenuli smo dalje, ja na Marakani, a on na stadionu JNA. Mislim da smo napravili sjajnu klupsku karijeru u dva najveća kluba tadašnje države. Istina, na različitim stranama“.Nisu bili miljenici selektora.
Boško Đurovski je među pet igrača svih vremena sa preko pet stotina nastupa u dresu Crvene zvezde i jedan od najboljih libera na Marakani, današnjem stadionu Rajko Mitić.
„Imao sam sjajnu karijeru u Zvezdi, osvajali smo titule, igrali na evropskoj sceni... Bila su to lepa vremena i uvek kažem da mi je žao što se nekadašnja Jugoslavija raspala. Nekako patim za tim vremenima, jer nam je svima bilo lepo, posebno nama sportistima. Kada su počela ona nesretna vremena, verujte da sam jednom prilikom hteo zvati velikog prijatelja Baždu (Mehmeda Baždarevića) da dođemo u Sarajevo, da stanemo na prvu liniju između dve vojske i kažemo - Ne ratu!“.
Milko Đurovski i u dresu Partizana je pružao sjajne partije, posebno na evropskoj sceni, kada je briljirao u napadu. Nakon što je bio ljubimac Zvezdinog severa, odmah je postao i Partizanovog juga.
„Bio sam krajem tih osamdesetih godina u top formi. Imali smo sjajan tim, bili i prvaci države. Ja sam imao tu sreću da budem prvak i sa Zvezdom i Partizanom. S druge strane, jedino nisam imao sreće sa nastupima sa reprezentacijom. Pred odlazak na Evropsko prvenstvo u Francusku, imao sam potres mozga i nisam otišao. Jedina uteha mi je bila bronzana medalja sa Olimpijskih igara u Los Angelesu. A nisam bio miljenik selektora, posebno Ivice Osima, koji je za mene govorio da manje trčim od pomoćnog sudije, tako da sam upisao samo šest nastupa u reprezentativnom dresu“.
Ni Boško Đurovski nije uspeo doći do dvocifrenog broja nastupa za državnu selekciju, tek četiri nastupa, s tim da je bio standardan u mlađim selekcijama, kao i Milko.
„I kod mene je povreda kolena učinila svoje, a nisam ni ja bio miljenik selektora. Marka Elznera su u to vreme zvali, a mene redovno zaobilazili, mada mislim da sam imao mesta. Ali, Ivica Osim nije imao takvo mišljenje. Inače, u dresu omladinske reprezentacije odigrao sam 25 mečeva, a u mladoj i olimpijskoj 20 utakmica. Ipak imao sam sreću da nastupim za reprezentaciju Sveta u Udinama na oproštaju legendarnog Brazilca Zika. Iz tadašnje Juge bili smo Dragan Stojković Piksi, Radmilo Mihajlović i ja“.
Po sticanju nezavisnosti Makedonije i formiranju reprezentacije, braća Đurovski su nosili dres najjužnije bivše jugoslavenske republike, a u međuvremenu su nastupali za inostrane klubove.
Kurir sport / Al Jazeera
