U 2016. godini dobio je Zlatnu loptu FSS, to da mu skandiraju ime na Marakani, novi ugovor od Sautemptona i dozvolu Dragana Stojkovića da ga slobodnu zovu novim Piksijem. Kad se svetla pozornice ugase, sve asistencije, golovi i aplauzi za Dušana Tadića odlaze u drugi plan. Uloga oca i supruga je ona u kojoj se najbolji fudbaler „orlova“ i „svetaca“ najlepše oseća.- Jedno je kad ste mlad, pa vam drugi pričaju šta znači imati porodicu, voleti svoju decu, a sasvim je drugačiji osećaj kad sami to doživite. U 2016. godini dobio sam ćerku i to smatram najvrednijim događajem u svom životu, pored onog dana kad mi je supruga donela na svet sina Petra - kaže Tadić za Kurir.Ćerkica je još beba, a kako trogodišnji sin reaguje kada vidi tatu na terenu?- Kad je na stadionu, onda i on s navijačima skandira moje ime, ljuti se ako me fauliraju ili se raduje ako damo gol. Mislim da sada već shvata šta je fudbal, da mu je tata fudbaler i da ga nekad može videti na televiziji.Da li pokazuje sklonost ka lopti?- Kako mi sad izgleda, biće fudbaler! Stvarno voli loptu i, što mi je najzanimljivije, moram ponekad dobro da se potrudim da ga stignem kad trči. Baš je brz, što je verovatno nasledio od supruge Dragane. Ona je svojevremeno bila atletičarka, trčala je na 100 metara s preponama. Ako bude brz na mamu, a lucidan s loptom na tatu, Srbija bi mogla dobiti novog Mesija iz kuće Tadića?
ŽeljeDEDA MRAZE, DAJ NA MUNDIJAL!Šta očekujete od 2017. godine?- Očekujem da naša reprezentacija bude nagrađena plasmanom na Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018. godine. Znam da bi to svima nama bila najveća nagrada i najlepši poklon za naš narod, koji je željan radosti zbog uspeha reprezentacije - jasan je Tadić.
Poruka mališanimaDECO, IZAĐITE U PARKOVE!Kakve su vaše uspomene na novogodišnje proslave iz detinjstva?- I danas se sećam priredbi kod roditelja u firmi kad smo kao deca dobijali paketiće od Deda Mraza. Dane smo provodili na terenima, a danas klinci igraju igrice na kompjuterima. Nas su jurili da bi nas uveli u kuću, a danas decu izbacuju iz kuće da bi se igrala. Ne osećam se lepo kada prođem krajem u kom sam odrastao i vidim ista ona igrališta bez dece, al‘ šta da se radi, valjda je to sad tako normalno.
