Stoičkov je bio jedan od najboljih napadača sveta krajem 20. veka. Smatra se najzaslužnijim za meteorski uspon Bugara na svetskoj sceni, ali i glavnim krivcem za kasnije posrtanje našij istočnih suseda.
Osim što je bio vrhnuski fudbaler, bio je i najveća prznica svetskog fudbala i igrač koji je stalno vezivan za razne kontroverze.
Stoičkov je karijeru počeo 1984. u CSKA iz Sofije, a već sledeće godine je učestvovao u tuči, kada je sa saigračem Naskom Sirakovim u tunelu napao fudbalera Levskog Mihajlova. Svi učesnici nereda su kažnjeni doživotnom zabranom igranja fudbala, ali im je ta kazna ukinuta sedam meseci pre Svetskog prvenstva u Meksiku 1986.
To je bila tek prva mrlja u biografiji Hrista Stoičkova...
Senzacionalni ulazak Bugara u polufinale Mundijala 1994. u SAD je u najvećoj meri njegova zasluga. Stoičkov je na tom Svetskom prvenstvu sa Rusom Olegom Salenkom podelio prvo mesto na listi strelaca, sa po šest golova.
Međutim, Stoičkov se posvađao sa još jednim važnim igračem u reprezentaciji Emilom Kostadinovim, a ni drugi fudbaleri ga nisu voleli, jer je želeo da se za sve pita, uključujući i to ko će da igra za nacionalni tim, pa mu se na teret stavlja i propast bugarskog fudbala.
Stoičkov je najveći deo karijere proveo u Barseloni, od 1990. do 1995. i od 1996. do 1998. Sa katalonskim klubom osvojio je pet titula prvaka Španije, Kup šampiona 1992...
Za najboljeg fudbalera Evrope izabran je 1994. godine.
Igrao je i za Parmu, Al Nasr, Kašivu, Čikago i Di Si junajted.
Hristo Stoičkov je poznat i kao boem i zaljubljenik u srpski folk, naročito u opuse Lepe Brene i Miroslava Ilića, sa kojim je veliki prijatelj.
Kada su ga svojevremeno pitali za mišljenje o saigraču iz Barselone, Hrvatu Goranu Vučeviću, rekao je:
"Volim ga jer mi nabavlja kasete Lepe Brene"...
