Jedan od najboljih strelaca zagrebačke Lokomotive, a time i njenog naslednika Cibone, imao je karakterističan šut koji je bio vrlo precizan i da se vodila statistika po današnjim pravilima, mnogi koševi koje je postigao bili bi trojke, kojih tada nije bilo. Plećaš je imao i karakterističan ulaz u reket sa leve strane kada bi se nakon dvokoraka u skoku odrazio skoro vertikalno i uz pomoć table postizao koševe. Neretko je po tadašnjim pravilima postizao po 40 koševa na utakmici i po pričama bio je košarkaš sposoban da meč reši sam.
Bio je član reprezentacije Jugoslavije koja je 1970. u Ljubljani osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, što je prva zlatna medalja u istoriji "igre pod obručima" na prostoru SFR Jugoslavije.
Nikola je danas penzioner u Zagrebu, vrlo često dolazi u Srbiju, pa je tako bio i specijalni gost desetog memorijala Dragiša Šarić koji je okupio košarkaške veterane iz celog sveta. Tada je od predsednika KSS Predraga Danilovića dobio i plaketu Košarkaškog saveza Srbije.
"Turnir u Beogradu ima dugu tradiciju i on na najbolji mogući način pokazuje nekoliko stvari. Prvo, da ostanemo na terenu i kada nam karijera zqavrši, zbog rekreacije i potrebe za fizičkom aktivnošću i sportom. Drugo, pokazuje se da su ljudi ljudi i da bez obzira na strahote koje su nam zadesile poslednjih decenija, među košarkaškim prijateljima nema i nije bilo zle krvi. Mi smo ratovali u dresovima i samo onda kada smo bili na terenu. Sada te turnire igraju oni koji žele da se takmiče i druže. Treće i po meni veoma važno je to što kroz ovakve turnire možemo prošlost približiti sadašnjim generacijama, koje pogrešno misle da sve počinje sa njima i vrlo malo znaju šta je bilo pre nego su sami počeli da ubacuju loptu u koš", kaže Plećaš.
Na opasku da selektor košarkaša Srbije Aleksandar Đorđević upravo govori o tome, kada kaže da sadašnji reprezentativci naše zemlje pozajmljuju dres od prethodnika i treba da ga vrate sa uvećanim dugom za one koji dolaze, Plećaš kaže:
"To je poenta svega. Ali u savezima i među ljudima koji danas vode košarku se o tome ne govori. U vremenu sadašnjem uspeh je ako neko dete reaguje na pomen imena Saše Đorđevića ili Dražena Petrovića! O ljudima koji su stvarali istoriju o kojoj Saša vrlo lepo i sa pijetetom govori, malo ko išta kazuje. To svakako nije dobro. Mi smo naprimer igrali u dresovima, koje su kada dobijemo nove nasleđivali juniori, pa je tako neki klinac mogao da kaže ne samo da ima moj broj već i opremu. To se izgubilo."
Plećaša pitamo ima li danas igrača kakav je on bio. Odgovor međutim otvara druge teme.
"Ne znam da li ima onih koji na mene sećaju. To i nije pitanje za Nikolu Plećaša, već za one koji su tada bili ili su sada uz teren i uče košarkaše. Ja današnju košarku ne gledam! Zašto? Zato što to više nije kolektivna igra, već individualno dokazivanje u cilju stvaranja imena koje će neki sposoban menadžer dobro da unovči. U moje vreme o svemu su odlučivali treneri! Oni su se pitali gde će neko igrati, šta poboljšati, kada promeniti klub. Danas je individualizam iznad kolektiva i to me odvalči od košarke, koja više nije ljubav, nego jurnjava za zaradom", zaključuje Nikola Plećaš.
Kurir sport / Nenad Kiš
Foto: Fonet, Boris Nikolašević
NE PROPUSTITE
