Aleksandar Džikić je verovatno jedini košarkaški trener na planeti koji je tražio da se pred početak utakmice njegovog tima Partizana puštaju pesme bendova Eksploited i Rejdž agenst d mašin.Da je Džikić jedinstven stručnjak, znali smo odavno, a u intervjuu za srpsko izdanje Vajsa samo je to potvrdio - rokenrol, hip-hop i košarka. Novinar je intervju pristupio originalno i poneo nekoliko vinila iz privatne kolekcije. Videvši ploču Discipline kičme „Nova iznenađenja za nova pokolenja“, trener crno-belih je primereno reagovao:Zakačio se sa Kojom- Auuu, odlično! Bravo, dečko, bravo! Ovo je izvanredan album. Ovo je stvarno, ono... Ovo je, ja mislim, nešto najbolje što je Koja snimio, samo verovatno niko ne sme da mu kaže. Ja probao... Ej, za ovoliko (pokazuje palcem i kažiprstom) da se posvađamo. Valjda sam ja njemu rekao: „Ej, daj nemoj više ovo smeće da sviraš (smeh).“Kako si uopšte dolazio do hip-hop muzike u ono vreme?- Pazi, mislim da sam prvi u Beograd doneo prvi album Geto bojsa (smeh). Ma, dovijali smo se, donosili ljudi iz Londona, iz Amerike... Vinil nije baš najsrećniji format za transport, znaš i sam, ali snalazili smo se. Sad to sve zvuči smešno, ali u tim turama su se donosili i VHS snimci NBA ol-star utakmica, snimci plej-ofova. Ja imam neku svoju ideju da je za očuvanje košarke ovde u Srbiji mnogo zaslužan NBA.Je l‘ su slušali igrači tih godina tu muziku? Ti si devedesetih već bio trener, prvo u Beovuku.- Pa bilo je, bilo je. Evo reći ću samo nekoliko imena, recimo - Kića i Gidra, oni su bili u ovom fazonu, neki su otišli u skroz druge smerove. Ogi Aškrabić recimo (smeh). Ili Dejan Milojević. On sigurno ne sluša ovakvu muziku (smeh). Sad kad smo već počeli o muzici devedesetih, moram da ti kažem, u to neko vreme, tamo od sredine devedesetih, mi smo već uveliko udarali po Sanšajnu. Au, znači, rušili smo zvučnike.
Tad su negde i strani izvođači opet počeli da nas posećuju. Napalm ded u SKC, pa Bajohazard, Badi kaunt...Makedonci se usrali- Bio sam na Badi kauntu. I popizdeo kad je ovaj izašao u dresu! (Ajs Ti je na beogradskom koncertu izašao u dresu Crvene zvezde sa brojem 10, prim. aut.). Kao, znaš, bili smo pre ovoga u Budimpešti, upoznali tog i tog i on mi je dao da obučem ovo. Pa mislim, Ajse Tiju... Razočara ti mene (smeh) - rekao je Džikić za Vajs.U Makedoniji si bio selektor i bilo je kratko i burno, zar ne?Ma, u Makedoniji se desila enormna glupost. Ja sam uradio sve što je trebalo, a oni su posle sve to, što se kaže, usrali, pa još nabili nogom sami sebi u grlo. Okej, oni su to tako odabrali, rekli su sto i jednu laž o meni, ja sam morao da reagujem i to je to. Čovek koji je napravio sva ta, da se slobodno izrazim, sranja sad više nije tamo. Ostali su mi dužni novac koji smo se dogovorili i ja ću ga pre ili kasnije naplatiti.
Još pamte 1995.LITVANCI NAM NIKADA NEĆE OPROSTITIImao si i kratku avanturu u Litvaniji. Opet, ideš u zemlju koja je nekadašnji član jedne socijalističke federacije. Kako je tamo bilo?- Uh. Vidi, između nas i njih ne može postojati košarkaški mir. Daću ti jedan primer. Ja, znači, vodim Lijetuvos Ritas, igramo utakmicu protiv Benetona, a Beneton u tom momentu vodi Saša Đorđević. Naša dvorana je puna, igračima se zviždi, sve normalno. Kako je spiker prozvao ime Saše Đorđevića, počinje pakao. Pakao! Traje minut-dva. Devedeset peta nikad oproštena.
Dani u MinesotiKAŽE MENI GARNET: „NEMOJ DA SI NEGATIVAN“Kakav je kulturni šok otići iz Partizana u Minesotu? Kakva je razlika u svlačionici, u mentalitetu?- Druga je priča potpuno. Sećam se, recimo, kako sam na brzinu naučio da se poraz mora zaboraviti onog momenta kad se završi utakmica. Mi igramo u Sijetlu dobro i na kraju nešto izludimo Reja Alena, on nam da 18 poena za šest minuta i to je to. I sad, provaljujem da mi prilazi Kevin Garnet i pita me: „Je li, šta ti je?“ Ja njemu: „Šta, šta mi je, izgubili smo.“ A on meni: „Daj, nemoj da si negativan, svi te gledaju. Prošlo je, cepamo dalje.“
