Kap po kap, reč po reč. U Kurirovoj „Čašici razgovora“ proslavljeni vaterpolisti Danilo Ikodinović i Nikola Rađen. I Bilo je suđeno da se nađu baš u Dačinoj kafani „Tako je suđeno“.Dača: Gde si, bre, Džoni, šta ima?Nikola: Znaš već šta ima. Dača: Vraćaš se u bazen, briga te.Nikola: Šta da ti kažem...Dača: Koliko bre, čoveče, ima otkad si kažnjen, godinu dana?Nikola: I više, godina i četiri meseca...Dača: Ma, gde ćeš, brate, sad u bazen? Nisi ti više mladić, nemaš više 22 godine pa da se vratiš u formu za dva meseca, nije to baš tako...Nikola: Slažem se, ali videćeš me kakav sam. Ali i ovo što sad radim u međuvremenu uopšte nije loše, iskreno.Dača: Ovo za Vind?Nikola: Tako je, uopšte nije loše i nisam daleko pobegao od sporta.Dača: Ako može da se pomogne, ja sam tu, rekao sam ti.Nikola: Jeste, imao si i ti prilike da šljakaš.Dača: A da, ono, kladionica, finale Lige šampiona. Dobro, lepa priča. Ostao sam i ja u krugu sportista, dolaze mi sportisti u kafanu. Ha-ha.Nikola: Tebi u kafanu, meni u agenciju, pa dobro. Ha-ha.Dača: Svi sportovi dolaze, vaterpolo, košarka, odbojka, rukomet. Tako da sam zadovoljan. Mogu da ti kažem da su sportisti najbolji i najkulturniji gosti.Nikola: I najteži gosti. Ha-ha.Dača: Ma nisu.Nikola: Po kilaži!Dača: A, to da. 
Nikola: Nego, ak se sećaš, Dačo, pre tri godine mi smo uzeli Ligu šampiona sa Zvezdom. I onda smo ovde kod tebe proslavili titulu, hvala bogu.Dača: Jedva sam vas izbacio napolje.Nikola: Dobro, bre, nemoj da si nakraj srca, bre.Dača: Čoveče, bliže se Olimpijske igre. Ja idem, ne znam da li ćeš ti da ideš, ali ja idem da gledam. Skupio sam nešto para i mogu da idem, ha-ha... Nije jeftino, ali nećemo da kukamo. Ma stvarno, idem da gledam Maju, da gledam vaterpolo, daj bože, košarkaši će da prođu.Nikola: A jesi bio nekad u Riju?Dača: Nikad u životu. Čuo sam oprečne stvari. Dobro i katastrofu.Nikola: Mi smo igrali 2010. Stefan, Prle i ja. Igrali smo za Fluminense. Bili smo tri nedelje i bilo je super. Igrao sam ja prvi deo s Prletom, pa je onda došao Španac. Onda sam ja bio slobodan. Uživali smo, od klope do ambijenta.Dača: Ma, ovo su Olimpijske igre, samo pričaju o toj sigurnosti.Nikola: Neće ništa da ti bude, brate. Skineš „armani“ i kajle i šetaš. Ha-ha.Dača: Nemam ništa od toga, je l‘ mogu bos?Nikola: Mogu i japanke.Dača: Napraviš kabriolet, ha-ha-ha!
Nikola: Čekaj, što se žališ da nisi mogao da nas izbaciš iz kafane? Baš smo bili pristojni gosti.Dača: Jeste, jeste... Samo se sećam Denisa i Prleta, ne znam već ko je... Veeeee, vaaaaa... I onda gledam sebe nekad, ha-ha!Nikola: Izvini, nisam te prepoznao, ha-ha!Dača: Sad sam ga dobro ladnuo, u poslednje vreme sam se smirio. Nego, ne možeš da izdržiš taj ritam. Ma nema lepše, idem malo da trčim, pa malo vežbice kod kuće. Istrčim pet-šest kilometara u Banjičkoj šumi...Nikola: Ti trčiš? Da mi je neko pričao...Dača: Ma, Sora sam sreo, sreli smo se dva puta na stazi, trčali smo prošlog leta.Nikola: A je l‘ plivaš?Dača: Ne, ne mogu da gledam bazen.Nikola: Ne mogu ni ja, brate.Dača: Ne mogu, majke mi. Da li je ladna voda, da li ima hlora, da li ima tu da se istuširam. Ne mogu, bre.Nikola: Teram sebe, dođem na ivicu, stanem i gledam.Dača: Ali dok sam bio na rehabilitaciji, išao sam svaki dan. Išao sam pet-šest puta nedeljno. Plivao sam po dva kilometra. Nogicama, ono...Nikola: A ti si nogicama uvek brćkao, svaka ti čast.Dača: Bez nogica nikad ništa i ne bih napravio u vaterpolu. Treba malo da se baviš sportom, zbog sebe.Nikola: Jesi me slušao kao komentatora? Jesi du*e.Dača: Ovo sad, Partizan - Zvezda finale?Nikola: Da.Dača: Pa nisam te čuo.Nikola: Kako nisi, bre?Dača: Ha-ha, ne, gledao sam prvu utakmicu dve četvrtine, ali nisam slušao. Maja i ja gledali, a onda sam morao da idem. Ono kad su ih razneli sa 12:6.
Nikola: Prva utakmica je bila katastrofa. Druga je bila super, dobar vaterpolo, ali su ovi iz Zvezde bez veze sa nekoliko, ono, nesportskih poteza izgubili pola klupe. Rista nije vodio zbog crvenog kartona iz prve utakmice.Dača: Čuo sam. Bio mi Viktor ovde sa ženom. A Viktor... Maaaa, maaaa. Idi, bre, Viktore, nemoj da plačeš. Ne mogu da te slušam više. Ali dobro, ako ništa, bori se kao lav. Video sam u novinama da se digla neka frka oko ovog transparenta. Pošto smo se podelili na partizane i četnike, to jest na Zvezdu i Partizan. Ne znam tu decu, da li su namerno ili nisu. Na kraju krajeva, deca su. Treba da budu svesni šta su napravili, da imaju odgovornost.Nikola: Znaš šta, oni su se kasnije izvinjavali. Nisu ni videli tamo šta piše.Dača: Ja bih voleo da je tako. Ali i da su videli, ej, alo, euforija, ludilo. Ne pravdam ih, daleko od toga, da je kontra, isto bih pričao. Partizan, Zvezda, ma meni to sve... U redu, navijam za Partizan, ali sigurno neću da mrzim Zvezdu. Ali u vaterpolu je totalno drugačiji odnos. Znaš šta, oni su slavili, pogotovo ti klinci. Cela sezona im ide, oni su prvaci, neko im dao, oni razvukli. Neko pre ili kasnije mora da prođe kroz to.Dača: Bolje pre. A ne ovi što polude kasnije. Uđu u četrdesete ili pedesete godina i onda krene haos.- Onda krene farbanje i kvarcovanje, ha-ha!
