Prikaži najnovije vesti
Čaba Silađi, Foto: Fonet
Skroman, vredan, uporan

PO SVEMU NEOBIČAN OLIMPIJAC: Evo ko je zapravo Čaba Silađi

Ostali sportovi 5

Upornost, skromnost, požrtvovanost i vaspitanje su osobine koje su Čabu Silađija dovele na sam vrh plivačke scene.

Nije odustao kad je teško. Pobeđivao je sebe, a ne rivale, i njegov put još traje. On je i intelektualac i olimpijac, on je Čaba Silađi!

Svi znamo ko je Čaba Silađi sada, ali kako je izgledao taj put? To je put koji traje već 19 godina i još uvek se gradi.

"Mog prvog odlaska na bazen ’97 godine se ne mogu setiti ali su mi roditelji pričali vrlo često koliko je to teško počelo za mene. Uvek sam bio medju najlošijima u grupi, tonuo sam sa onom daskicom, često sam plakao posle treninga jer sam bio nesposoban da uradim nešto što su drugi mogli. Često su me pitali posle takvih treninga da li želim da prestanem sa odlaskom na bazen, eventualno da promenim sport. Uvek sam im odgovorio da ne želim da prestanem i da želim da idem na plivanje i naučim sve to. I eto mene posle skoro 2 decenije… mislim da sam ostao isti. Pogađa me kad neko nešto bolje uradi od mene, ali nisam nikad odustajao", kaže Silađi.

Početak je bio u vaterpolu, kako i kada si odlučio da je ipak plivanje sport za tebe?

"Na vaterpolo sam prešao odmah nakon škole plivanja jer je Bečej krajem 90-ih bio izrazito jak u tom sportu, nije ni postojala opcija da se ide na plivanje. Voleo sam vaterpolo pre svega zbog društva tamo. Međutim imao sam osećaj da svoj uloženi rad i trud ne mogu da 'naplatim' u vaterpolu. Bili smo uvek među najlošijim ekipama u Srbiji. Ne mogu čak ni reći da sam bio medju boljima u državi kao igrač, ali ono što su brojke pokazivale na raznim plivačkim testovima je govorilo da sam jedan od najbržih plivača od svih. Tako sam 2002.god otišao za vreme pauze na vaterpolu na jedan plivački miting i osvojio prvu medalju u plivanju. To me ipak nije odvojilo od društva i ostao sam vaterpolista do 2004.god kad sam konačno odlučio da ću da se bavim plivanjem".

Koliko od karaktera zavisi da li je dete za kolektivni ili individualni sport ili je tu presudno isključivo ljubav prema određenom sportu?

"Svakako je ljubav prema određenom sportu presudna stvar. Ipak neke karakterne osobine su izraženije kod sportista iz individualnih sportova. Smatram da su odgovorniji, posveceniji, disciplinovaniji od sportista iz kolektivnih sportista. Prosto mi nemamo taj luksuz da se opustimo ni na jednom treningu, jer će nam se to vratiti u trci, nemamo kolegu koji ce nas zameniti kad nas ‘neće šut’. Nadam se da neće uvrediti kolege, ali prosto retko čujete da jedan košarkaš trenira od 6 ujutru, leže u 22h, ne izlazi po pola godine jer ima jednu ili dve trke na svetskom prvenstvu od kojih zavisi cela sledeća godine, stipendije, mesto u reprezenaciji itd. U timskim sportovima imate ligu, utakmica je bar jednom nedeljno, ako vam je danas loš dan, imate priliku da se iskupite za par dana. Mi nemamo. Imam 2 puta godišnje jednu bitnu trku i u tih 50 ili 100m se odlučuje se sve. Ako pogrešite, čekate sledeću godinu.Mi smo krojači svoje sudbine, ako smo vredni i dobri, isplatiće se, ako nismo neće. U ekipi to nekako lakše funkcioniše, manja je odgovornost na individualcu. To može biti i dobra i loša strana".

Da li i u individualnom sportu ima jakih prijateljstva?

"Naravno da ima. Pre svega u našoj reprezentaciji sad vlada jedna lepa atmosfera i volimo kad se okupimo na takmičenju. Pored toga sa konkurentima iz raznih zemalja se družimo na velikim takmicenjima. Često i treniramo zajedno na pripremama. Svi smo mi dobri drugari. Rivali smo tih par sekundi ili minuta dok traje trka, a posle trke opet sve po starom".

Koji su najlepši, a koji najteži trenuci u profesionalnom sportu?

"Mislim da je svakom sportisti najlepši deo kad čuje svoju himnu a najteži su porazi, pogotovo ako medalju gubite za jednu stotinku, što sam i doživeo nekoliko puta u životu. Ali sve je to sport i posle svega postanete samo jači. Tako je i u životu".

Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

"Mislim da su medalje i rezultati zaista samo trenutna zadovoljstva, svi to zaborave posle par meseci ili godina, pa čak i sportista. Ono na šta sam najponosniji je da pored profesionalne sportske karijere uspevam da završavam jedan ozbiljan državni fakultet. Iako ne u roku, ali ću opet imati tu diplomu i pored zvanja “olimpijac” imati i zvanje diplomiranog inzenjera".

Koje su tvoje zone interesovanja sem sporta? Kako smo čuli sport nije tvoj plan za budućnost?

"Tako je. Ne vidim sebe u sportu posle plivačke karijere. Student sam Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, smer biohemijsko inženjerstvo i ostao mi je još jedan ispit i diplomski rad. Voleo bih da se bavim poslom u mojoj struci posle završene plivačke karijere, mada planiram jos master studije da završim dok mi jos traje sportska karijera".

Foto: Damir Dervišagić Foto: Damir Dervišagić

Kako izgleda tvoje slobodno vreme?

"U slobodno vreme učim da bih što pre diplomirao, taj cilj je zacrtan za januarsko-februarski ispitni rok. Ipak slobodno vreme koristim i za odlazak u Bečej, da vidim roditelje i brata, isto tako koristim priliku i da provedem što više vremena sa devojkom".

Koliko je podrška porodice i prijatelja uticala na to da postaneš vrhunski sportista?

"Naravno, sve kreće od porodice. Ipak danas često viđam roditelje na bazenu sa mobilnim telefonom umesto štoperice, mere vremena, daju savete za vreme treninga kroz paravan, dobacuju, na takmičenju kritikuju decu, vrše pritisak na trenera. To nije podrška, to je lečenje sopstvenih kompleksa preko dece. To je jako opasno i često razlog zašto deca prestaju da se bave sportom. Moji roditelji nikad nisu dolazili na moje treninge, trenera su viđali par puta godišnje. Ono što roditelj treba da radi je da bude podrška detetu kad dođe nezadovoljan sa takmičenja, da ga bodri i uteši. Nisu svi rođeni da budu šampioni, ali svi mogu da uživaju u procesu, i to je moguće samo ako nemaju dodatni pritisak od svojih roditelja".

Kako se psihološki pripremaš za takmičenja, i ko ti od okruženja i na koji način najviše pomaže u tome?

"Poslednjih godina radim sa sportskim psihologom. Ona me je naučila kako da kontrolišem svoje emocije i strahove koje svi imamo. Pokušali smo razne metode kao što je vizuelizacija, meditacija, relaksacija. Ipak smo došli da zaključka da su to samo pomoćne metoda i glavna stvar je u tome da budem sto opušteniji pre same trke. Posle duboke analize samog sebe pre važnih trka shvatio sam da sam previše napet i da nesigurnost i strah od neuspeha često preovladavaju. Sad sam mnogo opušteniji i sigurniji u sebe, ali sam ostao maksimalno fokusiran. Naravno ništa ovo ne bi bilo izvodljivo bez bezgranične podrške roditelja".

Koliko je bitan prijateljski odnos sa trenerom?

"Moj trener je samo 5 godina stariji od mene. Pre 10 godina smo obojica bili plivači, kolege. Malo je bilo čudno kad sam 2013. počeo da radim sa njim. Ipak uspeo sam vrlo brzo da u njemu vidim mentora, a ne samo druga koji pripomaže. Ubrzo smo stvorili jedan odnos trener-plivač koji se i očekuje jer bez uzajamnog poštovanja ne može kvalitetno da se radi. Sebastijan Higl i ja radimo zajedno 3 godine i imali smo dosta uspona i padova u našem odnosu, ali ono što je najbitnije da smo konačno našli taj pravi balans i da nam je odnos najbolji do sada".

Da li si nekada poželeo da odustaneš i šta te je sprečilo u tome?

"Naravno da jesam, imao sam vrlo teške periode u karijeri, ali sam ipak nastavio. Posle svakog neuspeha i razočarenja sledile su prvo suze, zatim razmišljanje o tome gde sam pogrešio i kako da se to popravi. Na kraju sam donosio i neke veoma radikalne odluke da bih se ponovo vratio".

Iako si savršen primer mladima, utisak je da ne želiš preterano medijski da se eksponiraš? Zašto?

"Mislim da je to stvar kućnog vaspitanja. Danas svako može da privuče medijsku pažnju na društvenim mrežama. Jedna provokativna slika i eto te u nekoj žutoj štampi. Biti uzor mladima je velika odgovornost, i želim da se mladi ugledaju na mene zbog mog ponašanja na bazenu i van bazena, a ne zbog nekih mojih ispada u javnosti".

Da li bi tvoj put bio isti sada da možeš da kreneš sve ispočetka?

"U principu sam zadovoljan svojim životom. Zahvalan sam na svemu sto mi je pružio. Za sve postignuto sam žrtvovao dosta, ali sam doživeo neke neverovatne stvari i zbog toga mi nije žao. Mislim da bih rado učinio sve ovo opet, možda još bolje i pametnije".

Šta bi savetovao mladim sportistima uopšte, i konkretno plivačima?

"Moj savet bi bio da rade ono u čemu pre svega uživaju. Ne zbog tata i mame, ne zbog društva već zbog sebe. To naravno ne mora biti sport, može biti muzika, umetnost ili nešto treće. Ako nađu ono šta ih ispunjava neka nikad ne odustaju jer se naporan rad kad tad isplati. Da uvek dižu lestvicu više jer pre svakog rezultata postoji veliki san. Moja poruka posebno plivačima je isto veoma konkretna. Nemojte da vam cilj bude pionirski državni rekord. Sa 14 godina zaista nije to bitno kao ni medalja na državnom prvenstvu. To će se oboriti a medalja zaboraviti. Neka vam ciljevi budu mnogo smeliji. Istrajte do seniorske kategorije, nemojte da odustajete čim upišete srednju školu. Nije nemoguće raditi jedno i drugo. Imamo jako malo seniora u državi jer prioriteti postaju izlasci, alkohol i zezanje. Sve je to donekle normalno i treba imati meru u svemu ali ne odustajte od svojih snova prerano", zaključio je Čaba Silađi.

(sportjunior.rs)

 

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurirsport