Aleksandar: „Nikada mu neću oprostiti što je u Barselonu kao dubl igrača, umesto mene poveo Arpada Doboa. Uh. On u sportu vrednuje samo rad. Ja sam tada bio sigurno perspektivniji, ali on je odlučio kako je odlučio.“
Milivoj: „Ti si sine, pomešao takmičenja. Na Olimpijske igre moraš da se kvalifikuješ i to po za mene nehumanom sistemu, od nekoliko krugova kvalifikacija. Ako mene pitate, ja sam za to, da se i među nas stonotenisere uvedu jasna pravila kao kod tenisera da na Igre ide određeni broj najbolje rangiranih i to je to. Jer stoni tenis drže azijske zemlje i igra se kako kaže Kina.“
Sećanja na Olimpijske igre su im bogata:
Milivoj: „Mnogo ih je zaista. Posebno kada pričamo o olimpijskom selu. Tamo sam se družio sa takmičarima iz drugih sportova sa njima navijao, gledao mečeve, učio. To je za mene najveće blago takmičenja kakvo su Olimpijske igre. U Barseloni recimo nismo smeli da kažemo odakle smo pa sam na provokaciju američkih novinara da se ne vidi iz koje sam zemlje rekao: „Ne znam odakle sam, recite mi Vi!“ Nismo smeli da pričamo da smo iz Jugoslavije, a imali smo obeležja MOK-a. Nas politika međutim, nije zanimala i normalno smo se družili sa svima, kao što i danas Sale trenira u Hrvatskoj.“
Aleksandar: „Posle Atine 2004. tri meseca nisam spavao pre svitanja. Stalno mi se vrteo po glavi kineski par iz četvrtfinala, isti poen, poraz... Uh. Težak period, koji se prevazilazi samo trofejima, kojih sam srećom, mnogo imao.
Sada u Rio idem da igram, da pokušam da pomognem da stoni tenis ostane olimpijski sport. Ne znam siskreno ni šta je pravi razlog, jer kod nas to niko ne vrednuje. Nama je važno da se funkcioneri bore za fotelje, a to što su nam juniorke druge u Evropi koga briga! Ko je osim jednog medija to ovde objavio. Ali to nije do medija, već do organizacije, koja kao ni stoni tenis, kod nas ne postoji.“
Kada je reč o očekivanjima pred Rio, dvojica stonotenisera, kažu:
Aleksandar: „Iskreno, više bih voleo da budem svetski šampion, nego olimpijski pobednik. Jer na Igrama, su vam najveća konkurencija trojica Kineza, a na planetarnoj smotri čak osmorica.“
Milivoj: „Voleo bih da svi naši sportisti osvoje medalju. Mislim da sada realno imamo mnogo šansi da iz Brazila donesemo lepe vesti. Ne msilim samo na medalje, već i na plasman do recimo osmog mesta. To je veliki usepeh, jer je konkurencija neverovatna, ne znam koliko ste toga svesni.“
Dopinguju se samo Rusi, nemojte me zasmejavati
Milivoj Karakašević kaže da ga je snažno pogodila odluka MOK-a da ruski atletičari ne putuju na Igre u Rio.
„To je smešno. A šta ćemo sa Amerikancima, koji se na primer u košarci ne kontrolišu. Zorana Kalinića su na doping kontroli u Atlanti držali 4 sata, jer nije mogao da urinira. Potom su mu dali da pije pivo, što on voli. A sutradan smo imali mečeve!“
Topićeva tuga kao dokaz nedostatka sreće
Dok priča o dogodovštinama sa Olimpijskih igara Milivoj Karakašević se iz dva razloga posebno seća Atlante.
„Sećam se da smo u Olimpijsko selo ulazili proturajući šaku kroz neke šiljke. Ali kada kontrola prođe onda si na svom, kao u raju. A drugo svi smo patili zbog četvrtog mesta Dragutina Topića. Ljudi, on je preskočio lestvicu i vrhom pete, ni danas ne znam kako je zakačio. Pala je, nije imao sreće. Da je ostala uzeo bi srebro. Uh...“
