Goran je osvajač zlata u Seulu 1988. godine, u Atlanti je zauzeo četvrto mesto, a Ivana je pre četiri godine iz Londona donela srebro i postala miljenik nacije.
Pred start Igara u Riju, koje će Goranu biti sedme (5 kao takmičar i dve kao trener), a Ivani druge, njih dvoje se sećaju zanimljivih detalja, vezanih ne samo za Igre, već i za život u porodici strelaca.
Ivana: "Dok sam bila mala za mene su Olimpijske igre bile samo jedno u nizu takmičenja zbog kojih tata nije bio kod kuće. Koliko je to nadmetanje važno počela sam da shvatam, tek kada su krenula takmičenja. Znate, kada rastete sa streljaštvom i kada na svake četiri godine vidite snimke oca i priču o tom zlatu, to mora da je veliko".
"Goran: Jeste veliko. To je potpuno drugačije od bilo kog takmičenja, mada mnogo toga zavisi od koncepcije olimpijskog sela. U Seulu je na primer bilo mnogo manjih zgrada, i nekih prostora u kojima smo svako veče sedeli, pričali, bodrili jedni druge. Uopšte, kada živite u selu, prva stvar koju radite kada idete i vraćate se je čitanje rezultata i rasporeda mečeva našeg tima za taj dan. Mi smo na tom "platou" slavili moje zlato i ostale uspehe. U Londonu toga nije bilo."
Goran je pomenuo slavlje u Seulu, i sa osmehom konstatovao da se danas gospođa Maksimović - Anđušić nije ni rodila, na šta nam je ona kazala.
Ivana: "Moje medalje, sa takmičenja su bile tek pokazatelj da imam talenta, a njegova, ona koju sam često držala u ruci i maštala da imam svoju. I sada o tome maštam, verujem da za sve mora postojati pravi momenat i nadam se da ću iz Rija doneti zlato".
Goran: Za razliku od Ivane, koja je po rezultatima kandidat za medalju, ja u Koreji to nisam bio. Raspucao sam se nekoliko meseci pred igre i selektor je rešio da me uvrsti u tim i da pucam u tri discipline. U trostavu sam bio osmi u finalu, ali posle zlata to niko nije pominjao.
Ivana je potom zbog opaske da je kandidat za zlato želela da uputi poruku navijačima:
"Iako ga ne bude, šta da radimo. Tata je u Atlanti bio četvrti i sećam se da se jedva javio kući, mami rekao da čeka da dođe i legne. Razočaran je bio, sve dok nije došao u stan i shvatio da se u 20 kvadrata pedeset ljudi raduje, kao da je postao šampion sveta. To je to! Svaki rezultat mora da se zasluži, a u streljaštvu je često to stvar trenutka. Dobiješ ili gubiš za 0,1.
Podržite nas, uvek! Nama to jako znači, jer danas vrlo brzo možemo da pročitamo neku poruku i vratimo osmeh na lice čak i kada ne uspemo na takmičenju. Zar vi, nekada niste neraspoloženi, zar ne uradite nekada nešto suprotno od očekivanja. To je život i zato navijajte za nas, verujte da se ta energija i tek kako oseća."
Oboje ističu, da streljaštvo nema dovoljno dobar tretman u medijima:
Ivana: "Kada sam uzela srebro u Londonu, sve se okrenulo. Ljudi su počeli da pričaju o meni, baš kao nekada o tati, prestala sam da budem njegova ćerka, postala sam miljenik, neko ko se prati. Zato i kažem, da je rezultat na Olimpijskim igrama, nešto što vas u sportskom smislu definiše. To pokazuju i komentari navijača. Imala sam uspehe i pre i posle Londona, ali je baš taj odredio moju poziciju u srpskom sportu."
Goran: "Tačno, je sve što je rekla Ivana. U vreme kada sam uzeo zlato obišao sam celu veliku Jugoslaviju, pojavljivao se na koncertima sa narodnjacima, ali nisam imao stručnjake koji bi mi u promociji pomogli. Nije bilo para. Sada je malo bolje, vidite da je Ivana više u medijima.
A 2001. ili 2002. odlučila je da ostavi streljaštvo sa kojim je rasla. Da da, sa 40 dana išla je sa mnom i mama Mirom, koja je tada još pucala na takmičenje. Sve sa kadicom za kupanje i kolicima, ma strelištu je bila. Probala je, imala rezultat, ali je želela da se druži. Posle samo godinu dana, došla je sa zahtevom da se vrati. Rekao sam imaš dva dana da odlučiš, jer, ako se vraćaš, treniraćemo kako treba. Već posle nekoliko sedmica imala je rezultata od pre povlačenja, a potom na takmičenju u Njitri izbriljirala. Žena i ja smo ostali u čudu."
Goran sa ponosom kaže da ga je Ivanina medalja iz Londona više odbradovala:
"Zreliji sam bio sa 47 godina nego sa 25 koliko sam imao u Seulu. Njena medalja je bila plod dobrog pucanja čitavog dana. Ona je takmičar satkan tako da uvek daje maksimum, bilo da puca na treningu ili Olimpijskim igrama. Zato mislim da joj ovaj sistem u kom se ne zbrajaju rezultati iz polufinala, nego se u finalu kreće od nule, možda manje odgovara."
Zastava nije prokletstvo, to je čast
Ivana Maksimović - Anđušić nosiće zastavu Srbije na otvaranju Igara u Riju.
"Pričaju ljudi da barjaktar nije osvajao medalju. Nije tačno! Vanja Grbić je u Sidneju osvojio! I uopšte, tih Igara se sećam, jer su tatine poslednje i sa njih mi je doneo loptu sa potpisima zlatnih odbojkaša. A slika Vanje i Nikole iz Sidneja posebna je za mene. To što ću na otvaranju nositi trobojku Srbije je velika čast, nema veze ni što sutra ujutro imam takmičenje. Adrenalin će mi pomoći. "
Tata je strožiji od mame
Na pitanje kakav je Goran kao trener Ivana, koja je trenirala i sa mamom Miribanom kaže:
"Posle Igara u Londonu, mama je tati prepustila ulogu trenera. Zbog mene je ostavila streljaštvo, a onda me kao olimpijskog vicešampiona predala tati. To je bilo nezgodno u početku, drugačiji su, tata je strožiji, ali navikla sam se. Osećam se blagosloveno,što radim sa roditeljima, jer oni tačno znaju kada mi šta treba. Kada sam strelac, a kada ćerka Mire i Gorana. Možda je baš to naša tajna formula."
Goran na to dodaje:
"Meni je sada teže. Jer sve vidim, a malo mogu da pomognem. Posebno u toku takmičenja. Moje je da u pauzama, ukažem na greške u tehnici ili je smirim kada vidim da loše puca zbog treme. Ostalo je na njoj"
