Nego, ljubazan narod ovi Brazilci, predusretljiv, sve bi učinili da pomognu kad bi znali šta treba da učine i kad bi to bilo u njihovoj moći. Uglavnom nije. Ponekad znaju, mogu, pa uz širok osmeh pomognu.Tako pre neki dan... Htedoh nešto da pregrizem i vidim restorančić na ulici, uđem, pitam za znanje engleskog... Ma nema šanse, šta ti je? Srpski ne vredi ni pokušavati.Momak zaposlen u tom lokalčetu izgibe da se objasnimo, mlati i rukama i nogama. Džabe. Nemam pojma šta mi objašnjava. Koliko mlatimo još će i policija da dođe da nas razdvaja. A pojeo bih nešto od tih stvarčica, svakako. Kad mi do uha dopre poznat jezik! Prilazi devojka, neke srednje do kasne dvadesete, i pita može li da pomogne. Možeš, sestro, kako ne bi mogla, čim znaš engleski. Iako nema baš direktne veze s pričom, da napomenem da je lepo čeljade, jedno od tri koje videh za ovih deset dana. Mislim, toliko o dobrim ribama iz Brazila. Ja ih se vala ne nagledah, a moja Helena ionako zna da može mirno da spava.Nego da se vratim na temu. Objasni mi devojka šta da kupim, kaže „ovo je superukusno, ima piletine, a nije ni mnogo skupo“. Pazarim po preporuci i razmišljam da je pozovem da bude sa mnom sledećih desetak dana, da je vodam svuda sa sobom, ali sam znao da će pogrešno da me shvati. Pa prećutah. U svakom slučaju stigao sam da kažem hvala, a ako je opet sretnem i prepoznam uopšte, reći ću joj da nije omanula s preporukom. Te neke kupice s piletinom bile su baš OK.I tako... Do sledeće crtice iz Rija, ja ću na posao, a vi navijajte za srpske sportiste.
