U Grosetu, na Evropskom prvenstvu za atletičare invalide, Zarić je postao prvak u bacanju kugle, a Đurić je uzeo bronzu u istoj disciplini.
- Probudila se ona podsvest u glavi. Slomio sam je u sekundi, rekao sam sebi: „Više si učinio nego mnogi zdravi i pravi“ - priča Miloš.
Ironija - da nije postao invalid nikad ne bi slušao „Bože pravde“ u svoju čast. Ponos - da nije Nebojšu iščupao iz kutka samoće, ne bi s kim imao da razvije srpsku trobojku.
- Jedva sam se uzdržavao da ne zaplačem. Ono posle - to su bile suze radosnice - veli Nebojša. I sutradan je bio na postolju, kao drugi među kuglašima.
- Miloš me je terao da se pokrenem; tvrdio je da nije sramota biti invalid - priča Nebojša.
Miloš je stradao 2007, a Nebojša tri godine kasnije.
- Nisam se predao. Savladao sam komplekse. Nisam dao da me žale - seća se Miloš.
Nebojša ima mnogo trofeja ali jedno čuva u srcu.
- Nebojšu sam izvukao iz pakla samoće - ponosan je.
Slomljen hendikepom, bez volje za životom, četiri godine Đurić je sedeo među četiri zida.
- Miloš mi je došao na vrata. Moraš, pričao je, izaći. Sport je, ubeđivao me, fizički i mentalni izlaz i samoće i patnje. Pokreni se, terao me, nije sramota biti invalid. Savladao sam sebe i strah od tuđih pogleda. Počeli smo zajedno da vežbamo - iskren je Nebojša.
Vraća film na Groseto. Za dva centimetra izmakla medalja u bacanju diska.
- Opet je tu bio Miloš da mi ne dozvoli da klonem. Dan kasnije uzeo sam medalju, posle još jednu - priča Nebojša.Zajedno će Miloš Zarić i Nebojša Đurić u avgustu na Paraolimpijadu u Rio.
- Idemo da prkosimo jadima koji su nas spojili. Spremni smo opet da bacimo preko granice koju je pred nama povukla sudbina - uglas će.
Blic
