Urađana je anketa, postavljena su im tri laka pitanja i oni su dali svoj sud.
1. Da li je nastavak rijaliti programa potreban Srbiji?
2. Kako rijalitiji deluju na običnog čoveka?
3. Kakva vrsta programa bi trebalo da bude najzastupljenija u Srbiji?
Svoj glas možete dati u anketi na kraju teksta!
Dr Čedomir Čupić je, očekivano, analitički pristupio temi i, praktično, sjedinio odgovore na prva dva pitanja:
"Način na koji se prikazuju rijalitiji, sa aspekta ukusa i posledica - to je ispod svakog nivoa. Svodi se na kičeraj, ulazi se u ljudsku intimu. Gubi se granica između javnog i privatnog. Nisam za zabranu takvog programa, ali jesam za to da se ne emituje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Opasno je da se, zbog kulturne politike i obrasca, takav model ponašanja širi preko medija."
Ugledni profesor je u dahu nastavio:
"Mnogo je brutalnosti, vulgarnosti, sirovosti, neukusa, zavisti, najlošijih ljudskih osobina. Vrlo opasno je kad to dominira, pogotovo zbog mladih generacija koje tek sazrevaju. Ima tu dosta loših poruka. Takmičari se bore za novac, pa imamo i nezajažljivost, pohlepu... "
Dr Čupić je, međutim, dodao:
"Komercijalne televizije bi, po meni, mogle da emituju takav program, ali da se i tu maksimalno zaštite građani. Recimo da porez bude 95 odsto, pa ako sa 5 % mogu da zarade..."
On smatra da bi na televizijama dominiraju emisije iz kulture, kao i kvalitetan muzički program, zatim drame naših i svetskih pisaca...
"Tu su, zatim, kvizovi, oni zanimaju ljude. Generalno, glasam za sve emisije koje ostavljaju pozitivne posledice.
Alekdsandra Janković je na pitanje da li Srbiji i dalje trebaju rijalitiji, dala vrlo slikovit odgovor:
"Ne, ali je problem je što je rijaliti svugde, pa i u rijaliti programima."
Upitana kako takvi programi utiču na ljude, rekla je:
"Sve na televiziji utiče na čoveka. Brojne crne vesti su oko nas, elementarne nepogode, katastrofe... Takve stvari, nažalost, ne možemo da biramo, a rijalitije čovek ima mogućnost da li da gleda ili ne."
Kad je u pitanju sadržaj koji bi, po njenom mišljenju, trebalo da bude više prisutan na TV ekranima, ona baca akcenat na školski i obrazovni program:
"Takve emisije su nam sad još potrebnije nego ranije. Mladi su fizički zreli, ali su emotivno i duhovno zakržljali. "
Na jeziku uvek britki Vudu Popaj više nego konkretan je odgovor dao na pitanje "Trebaju li Srbiji rijalitiji?".
"Ako je luda i bolesna, trebaju joj. Svakodnevno viđam ljude kojima kao da su vrane popile mozak. Da li je to od rijalitija ili od nečeg drugog... Problem je ekran - kompjutera, mobilnog, televizora... Čovek bi trebalo da ima milion stvari da radi, da ne stigne da se bavi ekranom. "
Reper upozorava:
"Iz takvih rijaliti eksperimenata rađaju se buduće psihopate i ko zna kakvi ludaci. Razvija se depresija, kasnije ludilo... Kad je čovek zatvoren, to ne može na dobro da izađe. Ko nema nešto drugo nego sedi ispred ekrana i gleda stalno rijalitije - kad će da počne da se bavi nečim lepim ili manje lepim? Nečim korisnim, što donosi napredak? Ne bi onda trebalo da postoje radnje, zanati, ljudi, ništa..."
Vudu Popaj bi voleo da na televizijama preovladava edukativan i zabavan sadržaj, ali...
"Da ta zabava ne prelazi granice pristojnosti. Mnogo je primera da može da bude tako. Bitno je da čovek može da se nasmeje. Osmeh je mnogo važan, ali, kad se vulgarizuje, gubi smisao. Što se tiče edukacije, ne mislim samo na dokumentarni program, već i na sportski, pa program za decu, i svašta drugo. Treba da uživamo u tome, da bude svakom od koristi da nešto kvalitetno, pametno i dobro sazna, a ne negativno i primitivno. Glavna poenta je da se televizija (nacionalna, kablovska, bilo koja) plaća (i gleda) samo ako gledalac od tog TV programa ima koristi."
