Da, i meni se ovakav naslov čini malo previše... brutalan. Vuče na neki jeziv žanr, u kakvim se inače ne snalazim dobro. No, priča će ga opravdati. Istinita.
Kao maloj, stalno mi je išla krv na nos. Kako se malo zaigramo po sobi i ugrejemo, posebno ako je neka veća ekipa, rođendan ili žurka, evo mene kod mame na krilu sa pesnicom podignutom i ledom u krpici pritisnutim uz nos. Za roditelje-mučenje... Posebno uz različite dijagnoze koje uglavnom završavaju na operacionom stolu.
Na sreću, mama je verovala da će se sve rešiti u pubertetu kada mi se razviju kosti lica, naročito nosa. Tako je i bilo. OK, možda nije morao baš ovoliko da naraste, ali on i ja smo odavno našli svoj mir. Malo je poznato da obožavam svoj nos...
Jedne noći, Jovana, koja je spavala na gornjem krevetu, probudila se plačući. Tata je prišao u mraku:
"Lola, šta je bilo?"
Tata, meni je skroz krvava brada."Sanjaš, Lola, sve je u redu..."
Pokrio ju je, pomazio i sagnuo se da proveri i mene. Meni je skroz bila krvava brada jer mi je u sred noći procurio nos... Lola to nikako nije mogla da vidi, pošto smo imale krevete na sprat. Krv nije voda... Ta naša veza... To je to... Više od krvi.
