U kancelariji direktorke „Grand produkcije“ i pevačke zvezde bez ograničenog roka trajanja razgovaramo o sprezi politike i estrade, karijeri i novcu, usponima i padovima, ali onim fizičkim, posle kojih je ostajala sa polomljenim ekstremitetima, njenim osnovnim sredstvom za rad, komentarišemo sporadične napade servirane iz posebnih estradno-političkih krugova koji svoje mesto nađu na naslovnicama pojedinih tabloida.„Kad su napisali kako Boba i ja krademo struju, bili smo u Americi i to smo čuli na televiziji. Razmišljam, kako li se krade struja? Zamišljam nekog radnika koji na banderi prevezuje neke žice“, priča Lepa Brena kroz osmeh, otporan na svaku vrstu podmetanja.
Dobro se seća momenta kad je preuzela svoj život u svoje ruke, i od tada te uzde ne ispušta.„Imala sam lepo detinjstvo, jedino me je nervirao jedan kaputić koji je prvo nosila moja sestra, pa su prebacili dugmad na kontra stranu da ga nosi moj brat, a onda su vraćali tu dugmad da bih mogla ja da ga nosim. Bio je bordo, izlizan, od pliša, ivica mu je bila skroz izlizana, više se nije nazirala struktura platna. Ja sam se rasplakala, a onda su se moj otac i majka sažalili i kupili mi novi. Tada sam shvatila da moram da radim. Počela sam da pevam sa 16 godina na igrankama u Brčkom, bila sam jako srećna jer sam zarađivala, nisam morala da tražim od roditelja. To je bio ključni momenat. Od tada sam navikla da se borim. Kad padnem, isplačem se, ali shvatim da sam preživela i da moram dalje, život pamti samo radnike i heroje. Treba da odlučiš da li ćeš da budeš fajter ili ćeš da se oklembesiš nekome oko vrata i da kukaš ceo život.“CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS
