- Sin je završio srednju ugostiteljsku školu i spremao se da preuzme posao. A onda je, nedavno preminuo, i svi planovi su se izokrenuli - s tugom će Ilić.
"Šešir moj“" danas je neizostavan deo skadarlijske atmosfere u kaldrmisanom sokaku, a ime kafane i njenog vlasnika ne idu jedno bez drugog. I tako 25 godina.
- Kao mladić počeo sam da radim. Shvatio sam skadarlijske običaje i trudio se da ih sve vreme održim.
Nakon 52 godine radnog staža i 72 godine života, kaže, zasluženo odlazi u penziju.
- Restoran i danas odlično posluje, ali nakon smrti sina izgubio sam svaku volju i elan. Novi vlasnik će sa novim žarom da unapredi posao – uveren je on.
Deo radnika i jedan orkestar su, nastavlja, tu od samog početka.
- Obavezno tamburaši, obavezno svaki dan. Sala bez muzike, to ne može da se dogodi - kaže Ilić ponosan i što je fasada objekta sedam puta proglašavana za “najcvetniju u gradu”.
Vlado Ilić poznat je i po svojoj humanosti, koja je nagrađena i priznanjem “Ruka ruci”.
- Kada prodam restoran, ima mesec dana da pravim oproštaj! Moraće da traje danima, kako bi na dostojanstven način ispratio sve bivše goste i prijatelje - najavljuje jedan od poslednjih branilaca boemskog načina života.
KARAĐORĐEVIĆI, KARERAS, NOVAK...
- U "Šešir moj" svraćali su svi Karađorđevići, Hose Kareras, Žerar Depardje, Novak Đoković... Pio sam sa mnogima kojih nema više - priseća se Ilić.
(Blic/M.R.)
