Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan je zbog sentimentalne veze sa jugoslovenskim oficirom, upućenim u Moskvu na vojnu akademiju 1948, petnaest godina provela u zatočeništvu u gulagu u Sibiru. Svog dragog više nikad nije videla...
Od petnaest miliona ljudi koji su prošli kroz Staljinove logore, danas ih je u životu oko 3.500. Jedna od njih, Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan, ispričala je novinaru kako je zbog sentimentalne veze sa jugoslovenskim oficirom, upućenim u Moskvu na vojnu akademiju 1948, bila zatočena u Sibiru. Svog dragog više nikad nije videla...
Ljudmilina sudbina i sudbina njenog ljubavnika, šekspirovski je slojevita. Kroz priču o njima dvoma prelamaju se politika i svakodnevni život, odnos između dva naroda i dve države, ljubav i smrt... i sve to staje u Jesenjinove stihove na kraju „Ane Snjegine“: „Daleki dragi dani nesveli!... / Nikad da mine ta slika i glas. / Tih godina smo mi svi voleli, / ali su, bogme, / voleli i nas.“
POSLEDNJI LUKSUZ KOJI SU VIDELI
Priča o toj ljubavi počinje dok Drugi svetski rat još traje. Februar je 1945. Tito naređuje da se u svim republikama odaberu omladinci koji će biti upućeni na školovanje u bratski Sovjetski Savez, i to se naređenje izvršava odmah.
Izabrani pitomci, partizani prekaljeni u borbama i nesumnjive vere u komunizam, dobijaju najbolje uniforme koje se u tim trenucima mogu naći u njihovim jedinicama i stižu u Beograd, neretko se probijajući i kroz teritorije koje drži neprijatelj. Dva meseca je bilo potrebno da se okupi grupa od dvestotinak partizana.
Naš junak - recimo i njegovo ime, sada kada smo uokvirili scenu - zvao se... CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
