Doajen srpskog novinarstva o svojim počecima, (ne) poznavanju Slobodana Miloševića i Mire Marković, druženju sa Dobricom Ćosićem i strahovima koji ga zaokupljaju
Sećam se mnogih susreta sa Slavom Ðukićem. Ide sa torbicom okačenom o ramenu, širi ruke i pita: „Miro, kako guraš? Kako ti je...“ Ja sležem ramenima i uvek od njega tražim recept za trajanje i preživljavanje jer ovaj novinarski posao je malo gnjuranja i veština da uzmete vazduh na vreme i spremite se za moguće potapanje.
Sada sedi u udobnoj fotelji svetlog ćerkinog stana u Beogradu. Oko njega sve moderno i belo. Ćerka Lana je na moju molbu pripremila sve njegove knjige koje su na stolu, i ja sam svesna da razgovaram sa novinarem velikog umeća u već visokim godinama (rođen je 1928. u Slovcu kod Lajkovca) čija je percepcija i svaka reč dragocena za sve one koji i pomišljaju da se ovim mukotrpnim poslom bave iskreno. Priznaje da ima dosta specifičnu prirodu, koja nije svađalačka.
Kao dečak bio je na Sremskom frontu, a izgubio je ženu i sina. Stiče se utisak da su mu emocije potrošene, da je mnogo toga video i da sam sebi ne priznaje koliko je sve to bilo strašno.
- Ovo je možda, verovatno, moj poslednji intervju, jer prosto ne znam šta nosi dan, a šta nosi noć. Evo, ja se bližim devedesetoj godini. Negde je čak objavljeno da sam najstariji živi novinar. Nisam siguran da je to tačno. U svakom slučaju, ostavio sam iza sebe mnoge generacije, mnoge prijatelje. Veliku većinu, ako ne sve... CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
