Žrtva zlostavljanja i silovanja u ratu u Bosni i Hercegovini, Slobodanka Mladić bila je zarobljena u Sarajevu sa svojim sinom od 15 godina, a zločinac koji se iživljavao nad njom osuđen je prvostepenom presudom na 10, a drugostepenom na šest godina zatvora.
Mladićeva kaže da je iz zarobljeništva koje ne bi mogla ni najvećem neprijatelju da poželi izašla posle godinu dana sa sinom, koji posle svega što je tamo preživeo i video nije mogao da izdrži, pa je svoj život okončao samoubistvom.
Poslušajte u videu iskustvo iz zarobljeništva Slobodanke Mladić, žrtve silovanja i rata u Bosni i Hercegovini:
Mladićeva je u ispovesti za "Espreso" podelila svoje muke, i ono što je preživela. - U zarobljeništvu su svi bili brutalno napadani, prebijani, ostavljeni bez hrane i vode, a onda su ih terali da idu i na prinudni rad u tom stanju. Moj sin od 15 godina išao je da kopa tunele i probija puteve za muslimansku vojsku, kako bi oni mogli da prođu tuda. Srbi su bili njihovi živi bageri, jeftina radna snaga, nisu im davali ništa, ponekad parče hleba. Ne može se ispričati, a daj Bože da niko to ne doživi. Dovoljno je bilo Srbin da pogleda njihovu ženu, ona je žrtva, a on je kriv što je živ. Sve je počelo kada su joj obili i pokrali stan. Prijavila je obijanje stana, a onda su došli i odveli joj dete od 15 godina, pa su došli po nju, da im objasni kako joj je stan obijen. - Onda su me zatvorili, pa osudili da sam imala radio stanicu, da sam bila snajperista, svašta su izmišljali jer ne možete biti pravi, zdravi, a biti u zatvoru. Bila sam u zarobljeništvu godinu i jedan dan. Ni taj jedan dan ne mogu da zaboravim. Sin mi se priključio vojsci u Republici Srpskoj, i 95. je poginuo u svojoj 22. godini života. Iza njega je ostala žena i dvoje dece - priča Mladićeva za "Espreso".
A, onda, kako kaže je počelo svašta da se dešava. - Silovali su. Mene su lično silovali. Ne znam kako da vam objasnim to. Prvo nisam pričala o tome, jer mi je stariji sin poginuo 95. godine. Mlađi sin je bio sa mnom, verovatno je znao šta se dešavalo. Svi naši koji su bili zatvoreni znali su šta se dešavalo tamo. Nije niko gledao, ali su znali. Ja sam bila na stadionu, pa u garažama ispod nekih nebodera, pa u nedovršenoj zgradi gde je moj muž od solidarnosti dobio stan, u koji nikada nismo uselili, jer sam baš tu bila po podrumima, gde sam robovala sa sinom. Ne znam zašto čovek u tim situacijama ne može da progovori, možda da su bila ženska deca daleko pre bih progovorila o svemu tome. Jednostavno sam se stidela svojih sinova - rekla je kroz plač Mladićeva. Ona se stidela u ime drugih, onih koji su činili takva monstruozna dela, za koja su malo osuđeni, a neki su prošli bez ikakve kazne. Presude za muslimane i Hrvate su male, a, kako kaže, ako bi Srbin samo pogledao muslimanku dobio bi ogromnu kaznu.
- Mene je silovao Zaim Laličić. On je za ovo delo dobio šest godina na kraju, a da ne pominjem da je i ubijao, i ko zna šta sve drugo radio. Nisam nikome ni mogla da se požalim u zatvoru, kako da ga prijavim kad je meni dete tu? Nisu mogli da me zovu Slobodankom zbog Miloševića, ni Mladićkom zbog generala Mladića. Onda su me zvali "žutom". Kako da se ja požalim upravniku ili bilo kome drugom kad je meni dete tu. Oni su mi govorili "vodi računa, tebi je sin tu" - priča drhtavim glasom Slobodanka. Međutim, silovanja i monstruozno ponašanje u zarobljeništvu, pogibija jednog sina nije jedino što se Mladićevoj desilo. Sin koji je bio u zarobljeništvu sa njom, posle svega što je preživeo, ubio se u 34. godini, jer nije mogao da se izbori sa sobom i svim što mu se dešavalo u ratu. Iza njega je ostalo troje dece o kojima ona vodi računa.
