Slavni srpski komediograf Branislav Nušić početkom dvadesetog veka je prorekao propast srpske kafane. U svojim beleškama Nušić je opisivao da su beogradske kafane nekada bile centri javnog života prestonice, ali su počele da ih menjaju "moderne".
Skoro svi javni akti ali i sastanci radi posla, savetovanje advokata i klijenata, potpisivanje dužničkih menica, ugovora, ili punomoćja, obavljali su se u kafani.
"Tu, skoro, čitao sam jedan oglas u novinama neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing... Novi vek, odista novi vek, bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu pa da obeleži period preloma koji naše doba priželjkuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice "Kod Žmurka", "Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sa sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proveli: Bog da joj dušu prosti!", pisao je Nušić.
On se žalio i na seobu "tamo na periferiju, i onih klasičnih kasapskih panjeva na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su se krčkale krezle i škembići… sve, sve se odselilo tamo na periferiju…"
Tugu sa kojom je Nušić opisivao Beograd početkom 20. veka najbolje ilustruje i ovo njegovo razmišljanje.
"…I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja, a zacariće vermuti i oranžade sa slamčicom… I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni život predratne prestonice, koji je, doduše, imao mnogo primitivnoga u sebi, ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je vaspitanja i ponikla ona velika generacija koja je obilnom krvlju natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro polje i Kajmakčalan, a rasula svoje kosti širom bela sveta, od Dalekoga istoka do sumornog zapada", pisao je on.
(Kurir.rs)
Foto Dado Đilas
NE PROPUSTITE
