Prošlo je više od deset godina odkako je hirurg svetskog glasa, prof. dr Afksendios Kalangos, operisao tada petogodišnju Dejanu Krajačić u poslednjem trenutku.
Dejani, tada oboleloj od endokarditisa, preostalo je sedam dana života kada je princeza Katarina Karađorđević stupila u kontakt sa doktorom Kalangosom. On je o svom trošku kupio deo srčanog tkiva iz banke tkiva u Briselu i privatnim avionom doleteo u Beograd, da spasi devojčicu.
Operacija je obavljena na Bogojavljenje u Tiršovoj uz asistenciju dr Slobodana Ilića, načelnika odeljenja Kardiohirurgije, i uz veliku pomoć prof. Ide Jovanović, tada direktorke odeljenja Pedijatrije u Tiršovoj. Operacija je trajala 5 sati, a dva sata nakon zahvata, Dejanino srce počelo je normalno da kuca. Dve nedelje kasnije devojčica je puštena kući.
Danas, posle Dejanine druge operacije, profesor Kalangos dao je ekskluzivni intervju za Kurir.
Šta osećate kada vidite kako je Dejana porasla i kada se setite 2007. godine i svega što ste uradili kako biste joj produžili život?
Bio sam duboko dirnut kada sam upoznao Dejanu i njenu porodicu u Kraljevskom dvoru nakon operacije, kada je imala pet godina. Sada, ona je velika devojka, veoma motivisana, puna života, spremna da nastavi i da napreduje. Takođe me je dirnulo kada sam video njenu divnu porodicu u Atini. U Beogradu pre 11 godina smo izvršili prvu operaciju kako bismo joj spasili život i ugradili ljudsku valvulu (homograf) koja je prema njenom uzrastu u tom trenutku bila mala. Tokom proteklih 11 godina očekivao sam da će jednog dana možda biti potrebna još jedna operacija. Kada mi je profesorka Ida Jovanović poslala sve kliničke detalje i rezultate ehokardiografije, bilo je jasno da je taj trenutak došao. Odmah sam prihvatio da ponovo uradim operaciju.
Kada ju je kraljevski par nedavno posetio u Atini nakon ove druge operacije bio je to još jedan dirljiv trenutak: svi su plakali i to je svakako nezaboravan trenutak za sve nas.
Kako se Dejana sada oseća i šta je sledeći korak u njenom lečenju?
Dejana se brzo oporavlja nakon ove složene operacije, procedure Ross Konno, koja se sastoji od proširenja gornjeg dela leve komore i zamene malog humanog zaliska implantiranog u vreme prve operacije, sopstvenim plućnim zaliskom. Danas su me pozvali iz bolnice u Atini i lekari su mi rekli da su uklonili kanile u grudima i da je spremna da je premeste na odeljenje. To znači da je ključni deo operacije dobro prošao, i da bi ona trebalo da ima nadalje normalan život zahvaljujući činjenici da smo stavili njen plućni zalistak na aortnu poziciju kako bi zamenili mali humani zalistak. Sada, evolucija će biti potpuno normalna, jer je poslednja ehokardiografija pokazala da sve unutar srca funkcioniše vrlo dobro i očekujem da će sa njom sve biti u redu u veoma dugom periodu.
Koliko ima pacijenata sa istim problemom kao što je Dejana imala, i šta je vaša poruka za takve pacijente i njihove roditelje?
Želim da uputim poruku nade svim porodicama koje jednog dana mogu da se sretnu sa ovakvim zdravstvenim problemima svoje dece kao kod Dejane. Još jednom želim da zahvalim Princezi Katarini, koju je vodio Bog i koja me je pozvala da spasem Dejanu. Oko Božića 2007. godine srela je Dejaninu majku koja je beznadežno plakala u uglu bolnice. Princeza Katarina učinila je sve da joj spase život i što je još važnije da vrati nadu Dejaninoj porodici. Dejana je spasena zahvaljujući ljudskom senzibilitetu Njenog Kraljevskog Visočanstva. Kada jednostavno imate nameru da pomognete, Bog će vas voditi putem nade. Danas je hirurgija srca dostigla veoma visok nivo, skoro svi veliki srčani defekti mogu se popraviti. Nikada ne gubite nadu, nada je jedinstveno ljudsko osećanje koje poslednje umire.
Koliko dugo poznajete Princezu Katarinu i šta mislite o njenom radu?
Prvi put sam sreo kraljevski par u Kraljevskom dvoru u Beogradu pre oko 12 godina. U to vreme znali su da obučavam hirurga iz Srbije na mojoj klinici u Ženevi. Pozvali su me da se sretnemo u Beogradu, pošto delimo isti humanitarni senzibilitet. Bio sam spreman da se uključim u jedan od njihovih humanitarnih programa jer je Princeza Katarina uključena u zdravstveni sektor, a Prestolonaslednik Aleksandar u obrazovni sektor svoje zemlje. Sećam se ovog prvog susreta, kao da je bilo juče, kako su me oboje pozdravili i kako smo odlučili da unapredimo nivo dečije hirurgije srca u Srbiji. Uspostavili smo održiv obrazovni program zasnovan na saradnji sa bolnicom u Tiršovoj zahvaljujući velikoj podršci profesorke Ide Jovanović, profesora Ilića i doktora Herzoga. Redovno sam počeo da dolazim i pokazujem srpskim lekarima nove hirurške tehnike. Verujem da su iskoristili ove dolaske na najbolji način i sada su u stanju da izvrše sve složene operacije i ponosan sam na njih.
Koliko su ljudska požrtvovanost i humanost važni i da li ih ima dovoljno u današnjem svetu?
Čvrsto verujem da je humanitarno angažovanje sastavni deo medicine. Zapravo, ne mogu ni da posmatram medicinu bez ove ljudske i humanitarne senzibilnosti. Kao lekar, morate da osetite da se bavite ljudima koji su isti svuda u svetu bez obzira na njihov identitet. Stepen problema sa kojima se suočavamo kao ljudska bića može se razlikovati od jedne do druge zemlje. Ipak, kao ljudi, mi imamo iste probleme, ista osećanja, iste probleme, iste nade i ista očekivanja. U stvari, ako shvatimo da su neki od nas iz privilegovane zemlje, moramo shvatiti i da moramo da imamo etičku i moralnu obavezu kao ljudi, a isto tako i kao lekari, da pomognemo ljudima kojima je pomoć potrebna ili koji nemaju iste mogućnosti poput nas. Ovaj humanitarni senzibilitet takođe ima jaku vaspitnu vezu sa vrednostima koje dobijamo u svojoj porodici, kao i iz našeg bliskog okruženja. Moj otac je bio veliki filantrop i kada sam bio dete, jednom mi je rekao da će mi društvo obezbediti zvanje, počasti, ekonomske mogućnosti ali da uvek moram da budem svestan da će doći trenutak u životu da vratim sve ono što mi je društvo omogućilo, a posebno da uzvratim najranjivijem delu društva, ljudima kojima je to najpotrebnije.
(Kurir)
