Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov će u sklopu dvodnevne posete Beogradu posetiti grob Nikolaja Henrihoviča Hartviga, ruskog dipolomate i osvedočenog prijatelja srpskog naroda.
Hartvig je umro u zgradi austrogugarskog veleposlanstva u ulici Svetozara Markovića samo nekoliko dana nakon Sarajevskog atentata. Prethodno optužen da je likovao nad smrću nadvojvode Ferdinanda, došao je da porazgovara sa austorugarskim poslanikom baronom Gizlom i tu ga je izdalo srce.
"Naša brada se savetuje sa vašom bradom"
Hartvig je rođen 1857. godine na Kavkazu, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, Rusa nemačkog porekla. Sa osamnaest godina započeo je diplomatsku službu.
Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, bio je ruski konzul u bugarskom Burgasu, a 1909. godine došao je je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postao vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja. Družio se s kraljem Petrom I, s vojvodom Putnikom, i sa Nikolom Pašićem. Ostalo je zapisano da je Pašić je bio stalni gost Hartvigov, i da su Srbi govorili Rusima: "Naša brada se savetuje sa vašom bradom", jer su obojica imali upadljive brade.
Vest o atentatu u Sarajevu na Vidovdan 1914. stigla je u Beograd popodne, i odjeknula kao bomba. Odmah su prekinute sve vidovdanske proslave, pozorišta su zatvorena, narodna veselja otkazana...
Austrougarska propaganda, međutim, pripremala je teren za rat: bečke novine su, između ostalog, pisale da Hartvig nije hetao da na zgradi ruskog poslanstva spusti zastavu na pola koplja, i da je uveče na dan atentata priredio slavlje.
Kako bi ovo demantovao, 10. jula popodne Hartvig se telefonom najavio austorugarskom poslaniku baronu Gizlu, i u devet sati uveče i otišao u austrougarsko poslanstvo, zgradu na uglu današnjih ulica Svetozara Markovića i Krunske.
Gizl je kasnije ispričao da ga je Hartvig uveravao da je zastava bila spuštena na pola koplja, i da nikakvog slavlja uveče na dan atentata nije bilo, nego da je u ambasadi odigrana ranije zakazana partija bridža sa trojicom gostiju, među kojima je bio i austorugraski konzul grof Ponkrac...
Kratko je kriknuo 'Ah!' i spustio glavu...
"Pošto se Hartvig sve više uzbuđivao, ja sam pokušao da ga umirim, izjavivši da će njegova uveravanja biti prihvaćena u Beču s velikim zadovoljstvom. Na tome se naš zvanični razgovor završio, i mi smo seli na kožnu sofu. Hartvig se u međuvremenu umirio; ja sam se zainteresovao da li da mu dam čaj, još nešto drugo ili, možda, on želi cigaretu. Odbivši sve, on je zapalio svoju cigaretu, usput se izvinivši što ne podnosi nikakve druge. U poslednje vreme on se ne oseća potpuno zdravo, rekao je Hartvig... Tog momenta Hartvig se uhvatio desnom rukom za srce, kratko je kriknuo 'Ah!' i spustio glavu."
Gizl je pozvao dvorskog lekara dr Slobodana Ribnikara, pa još dvojicu, ali Hartvigu nije bilo spasa. Umro je od srčanog udara. Kroz Beograd se odmah proneo glas da je Gizl otrovao Hartviga... i ta će se legenda u nekim nacionalističkim krugovima održati do dana današnjeg.
Na moblu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartviga sahrane u Beogradu. Pogrebu su prisustvovali kralj Petar, njegovi sinovi Đorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić... U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva, sa svojim porodicama, za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austro-ugarsku.
Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica ulica, između Slavije i Pravnog fakulteta, ponese Hartvigovo ime, ali je ta odluka realizovana tek 1930. godine. Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska..
(Kurir.rs/Momčilo Petrović)
