1. Ðetići na skijamaNorveški kapetan prvi je u Crnu Goru doneo skije, a nakon što ih je 1891. pokazao kralju Nikoli, ovaj zimski sport postao je vrlo popularanNajstariji primerak skije - kratka i široka daska sa izvijenim vrhom - star je 4.500 godina i nađen u Norveškoj. Crteži urezani u zidove pećina i stene u ovoj zemlji, međutim, svedoče da su skije za kretanje po snegu korišćene i mnogo ranije, pa se Norveška s pravom smatra kolevkom skijanja. Stoga je prirodno što je jedan Norvežanin prvi doneo skije na Balkan, i to - preko Crne Gore.Dvorski maniriHenrik August Angel (1861-1922) bio je kapetan norveške vojske, smučar, planinar i putopisac. Privučen vestima o junačkoj borbi za slobodu od Turaka, 1891. doputovao je u Crnu Goru.Znajući da je reč o planinskoj zemlji, poneo je sa sobom i skije kako bi se lakše kretao... Ali već prvi dani na Cetinju razvejali su predrasude koje je sa sobom, pored skija, doneo.Umesto u egzotičnom divljem plemenu, obreo se među dvoranima evropskih manira na Cetinju. „Ko bi verovao da ću u Crnoj Gori naći klizalište, i to izvrsno?“, zabeležio je prve utiske u svojoj knjizi „Kroz Crnu Goru na skijama“, opisujući klizače „u zlatom izvezenim crvenim gunjevima i s raznobojnim svilenim maramama“, zatim „gospodu iz različitih poslanstava“ i Crnogorke odevene i „po pariskoj modi“ i „u narodnim nošnjama“, ali sve s „malim crnogorskim kapama“.Ubrzo po dolasku kapetan Angel pokazao je knezu Nikoli i njegovoj sviti „norveški zimski sport - skijanje“. Oduševljenje je bilo toliko da su, piše on, „odmah telegrafisali u Beč, po skije“, a kapetan Angel je pozvan da, kad dođe sledeći put, održi kurs skijanja za građanstvo i vojsku.Norvežanin je drugi put u Crnu Goru došao 1893. godine, donoseći ovog puta sto pari skija. Polaznici njegove škole vežbali su na padinama oko Cetinja, a ta će se njegova iskustva takođe naći u delu „Kroz Crnu Goru na skijama“, štampanom u Oslu 1895. Naredne, 1896. godine, on je objavio i putopis „Sinovi crnih gora“, a treća njegova knjiga o Crnogorcima imala je naslov „Odvažan narod“ i štampana je 1902. Imao je već čin pukovnika kad je 1914. godine, nakon treće posete Crnoj Gori, objavio i četvrtu knjigu „Mali narod u borbi za opstanak“. Te su knjige znatno uticale na formiranje simpatija Norvežana prema Crnogorcima.Alpinista i biciklistaHenrik August Angel 1903. bio je instruktor skijanja u francuskoj vojsci, pokušao je da bude prvi alpinista koji će se popeti na Mon Blan u zimskom periodu, na biciklu je od Norveške, preko Alpa, putovao do Francuske i Italije, i istim se putem vratio, a Norvežani su ga izabrali za prvog svog predstavnika u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Vremenom se skijanje koje je on doneo u Crnu Goru proširilo na druge balkanske zemlje.O Angelovom pionirskom poduhvatu 2008. snimljen je film „Henrik Angell - Skimisjonaren“ („Skijanje kao misija“), a za promotivni plakat uzeta je naslovna stranica prve njegove knjige o Crnogorcima. Između ostalog, Angel je tu zapisao: „Ko zna, možda će za nekoliko godina planine, brda i doline biti ispresecane tragovima skija, kao u Norveškoj...“, ali se Crna Gora u ovom sportu nije proslavila.
2. lažni Auto-put Iako je nosio pompezni naziv Auto-put bratstva i jedinstva, imao je kolovoz od betonskih ploča i samo po jednu trakuJedan od prvih graditeljskih poduhvata u socijalističkoj Jugoslaviji - važnih i ekonomski i politički - bila je izgradnja puta „od Vardara do Triglava“. Nove vlasti zamislile su saobraćajnicu koja bi povezala četiri od šest republika - Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju i Makedoniju, dok su Bosna i Hercegovina i Crna Gora iz geografskih razloga ostale po strani. Put od Jesenica preko Ljubljane, Zagreba, Slavonskog Broda, Sremske Mitrovice, Beograda, Niša, Skoplja do granice s Grčkom, stoga, nazvan je Auto-putem bratstva i jedinstva, a gradnja je počela 1948. Kad sledeće godine bude završena deonica na Koridoru 10 u Grdeličkoj klisuri, ovaj Titov projekat biće konačno završen.Od Hitlera do NjujorkaNajkraća definicija auto-puta je da je to „put namenjen isključivo brzom motornom saobraćaju koji se obavlja po fizički razdvojenim jednosmernim kolovozima“. Prvi takav put otvoren je za saobraćaj 1932. u Hitlerovoj Nemačkoj, između Kelna i Bona. Građeni su auto-putevi i u okolini Njujorka.Auto-put bratstva i jedinstva bio je, međutim, običan put: kolovoz mahom od betonskih ploča, delom asfaltiran, imao je po jednu kolovoznu traku za svaki smer. Ali i takav kakav je bio, tzv. auto-put predstavljao je veliki napredak. Izgradnja deonice između Zagreba i Beograda trajala je od 1. april 1948. do 15. jula 1950, a svečano otvaranje upriličeno je 12 dana kasnije, na Dan ustanka Hrvatske, kad je Tito makazama presekao traku. Za nešto više od dve godine, dobrovoljnim radom omladine izgrađen je devet metara širok kolovoz u dužini od 382 kilometra. Zbog ekonomske blokade zemlje izazvane sukobom sa Staljinom, gradnja ostalih deonica nastavljena je tek 1959, i to na delu između Paraćina i Niša. Naredne četiri godine neprestano se organizuju omladinske radne akcije, da bi poslednja etapa puta, između Beograda i Osipaonice, bila završena 1963. Tako je 251.737 brigadira za šest godina povezalo Ljubljanu sa Đevđelijom.Još nije završenAli na pravi auto-put trebalo je da se još čeka. Fizički odvojene po dve kolovozne i jedna zaustavna traka za suprotne pravce u Jugoslaviji prvi put su izgrađene 1972. između Zagreba i Karlovca u Hrvatskoj i između Vrhnike i Postojne u Sloveniji. Pet godina kasnije pušten je u saobraćaj i pravi auto-put od Sremske Mitrovice do Niša. Danas na celoj trasi punog auto-puta nema na jednom delu u Makedoniji i na dva mesta u Srbiji: u Grdeličkoj klisuri i kod Bujanovca. Na ovim deonicama radovi su u toku, a njihov završetak više puta je odlagan. Poslednji najavljen rok je kraj 2017. Inače, Auto-put bratstva i jedinstva od sredine 1991. do jeseni 1995. bio je zatvoren na srpsko-hrvatskoj granici zbog građanskog rata u Jugoslaviji.3. Slovenački vicNovi kolektivizam pobedio je na konkursu za plakat za Dan mladosti s nacističkim posterom, gde je samo petokraka zamenila kukasti krstU čast Titovog rođendana, koji je u Jugoslaviji slavljen i kao Dan mladosti, svake godine je uoči 25. maja kroz državu nošena štafetna palica i potom mu uručivana na stadionu JNA u Beogradu, na kraju sleta. Štafetna palica koja je nošena 1980, na dan Titove smrti, 4. maja, zatekla se u Hrvatskoj. Preneta je u Beograd i položena na njegov odar.I posle Tita – TitoNarednih godina Štafeta mladosti je nastavila da ide iz ruke u ruku miliona mladih ljudi od Triglava do Đevđelije, ovog puta pod motom „I posle Tita - Tito“. Ova praksa prekinuta je 1987. posle političke diverzije koju su izveli slovenački omladinci.Početkom svake godine u Jugoslaviji je raspisivan konkurs za najbolje grafičko rešenje plakata i štafete. Pre 30 godina pobedila je slovenačka umetnička grupa Novi kolektivizam, među kojima je bio i član muzičke grupe Lajbah. Na njhovom srebrno-crnom plakatu snažan mladić, go do pojasa, u jednoj ruci drži koplje s jugoslovenskom zastavom, a u drugoj baklju. Usvojeno je i njihovo rešenje štafete: kupa sa osam prstenova - simbolima republika i pokrajina, na držaču u kojem se nalazi video-kaseta s porukom; držač sa četiri nožice stoji na podlozi u obliku SFRJ.Ali to što je štafeta, nalik na hoklicu, bila nepodesna za nošenje, nije bio nikakav problem u odnosu na plakat. Kad s konkursni rezultati već saopšteni i plakat predstavljen javnosti, pismom se redakciji Politike javio čitalac Nikola Grujić i obelodanio da je rešenje verna kopija nacističkog plakata. Ispostavilo se da su mladi Slovenci na posteru iz vremena Hitlera samo kukasti krst zamenili petokrakom, nacističku zastavu trobojkom, a orla na zastavi - golubom!Bura u javnostiJavnost je eksplodirala. Hrvatska i Slovenija smatrale su da je reč o „dobrom štosu“, koji je pokazao da između nacizma i socijalizma nema razlike, dok je javno mnjenje u Srbiji i BiH bilo uvređeno. Službe bezbednosti sprovele su istragu, ali su autori ove „šale“ prošli bez kakvih sankcija. Izrada novog plakata i nove štafete opet su povereni Slovencima.Ni ovog puta se nisu proslavili. Njihova štafetna palica podsećala je na igračke - svetleće mačeve koji su se docnije pojavili na tržištu, a plakat je više ličio na ruganje jer su mnogi u njemu videli petokraku kao štetnog insekta koji grize list. Štafetu na Stadion JNA u Beogradu unela je Rajmonda Brošaj, učenica petog razreda iz Gnjilana, a po završetku sleta štafeta je odneta u halu Pionir, gde su svirali Leb i sol, Džakarta, Zana, Valentino...Već naredne godine nošenje štafete je ukinuto. Veruje se da su iza potpisa Nikole Grujića u pismu Politici stajali sami autori plakata, čija provokacija ne bi imala smisla da nije otkrivena.
PROVOKACIJAKad su konkursni rezultati već saopšteni i plakat predstavljen javnosti, pismom se redakciji Politike javio čitalac Nikola Grujić i obelodanio da je rešenje verna kopija nacističkog plakata. Veruje se da su iza potpisa Nikole Grujića stajali sami autori plakata, čija provokacija ne bi imala smisla da nije otkrivena
Birač se na biračkom mestu javno izjašnjavao „koga hoće za poslanika“. Glasovi su beleženi i sabirani. Tek Ustavom 1888. na glasačka mesta uvedene su kutije - za svakog kandidata ili listu po jedna - u koje su birači ubacivali kuglice. Žene su dobile pravo glasa tek u socijalizmu. Izbori su kod nas i ranije bili „događaji visokog rizika“. Neredi na izborima nisu bili retki, kao ni premlaćivanje birača - sve do dana današnjeg. Najtragičnije je ipak bilo u zimu 1893. u Goračićima kod Guče, kad je u intervenciji vojske i žandarmerije ubijeno 18 ljudi. I onda i danas politička borba bila je shvaćena kao rat u kojem je sve dozvoljeno. Ali, za razliku od savremenog doba, „izborna bitka“ u ono vreme odvijala se mahom na oglasnim tablama, gde su lepljeni plakati i leci. Ako je do paralela s današnjicom, i tada je akcenat manje bio na promociji sopstvenih ideja, a više se pažnje posvećivalo protivnicima, odnosno detaljima iz njihovih biografija. Cilj je bio da se potencijalnom biraču ukaže na nepoštenje i nemanje časti protivkandidata. Otuda se na ranijim izbornim plakatima mogu pročitati ovakve karakteristike političara: „bugarski izmećar“, „falsifikator, ubica i izdajnik“, „stara krvopija“, „zaštitnik kokošara“, „pokvarena mrcina poslednje vrste“, „sebičnjak - nenasita hala“, „ratni zabušanti, kukavice, izdajice, zelenaši, bankari, kapitalisti, izelice, položare“, „narodne pijavice i izelice“... Ni druga strana nije ostajala mirna, na plakat se brzo lepio odgovor, pa se javnost zabavljala. U Paraćinu je, tako, jedna grupa građana poručila izvesnom Lanku da će mu dati poslanički mandat „ako rodi mečku“. Lanko je urgentno naštampao odgovor i poručio im: „Svi ćete roditi mečku sa sindžirom, pa ipak nećete poslati medveda u parlament“.Zavisno od nadahnuća autora, proglasi su umeli da budu ironični: „Živele pljačke, živeli radikali“, ali i direktni: „Bolje ti je ubiti se nego da kao pošten i ispravan građanin glasaš za Bumbara Rajića“.Lider Demokratske stranke Ljuba Davidović pozivao je stanovnike prestonice da se sete „da je Pašić u vreme kad su naši vojnici ginuli na frontu udavao kćer, a sina oženio jednom Grkinjom milionarkom... da je Pašić pre trideset godina bio puki siromah, a da danas ima devet trospratnih ćoškova u BeograduP“... Treba znati da je Pašić, ipak, pobeđivao.
RODIĆE MEČKUU Paraćinu je jedna grupa građana poručila izvesnom Lanku da će mu dati poslanički mandat „ako rodi mečku“. Lanko je urgentno naštampao odgovor: „Svi ćete roditi mečku sa sindžirom, pa ipak nećete poslati medveda u parlament“
PREVODILACMalo je poznato da je autor mnogih prevoda Ivo Škrabalo, univerzitetski profesor, reditelj i zamenik ministra kulture samostalne Hrvatske. Sedamdesetih godina prošlog veka radio je kao programski savetnik „Kroacija filma“, kad je „krstio“ ove filmove
7. Kako je mirisao socijalizam„Brion“ i „pitralon“ bili su popularni afteršejvovi, ali su „mirisno osvešćeni“ muškarci obavezno koristili „pino silvestre“ ili još skuplji „brut“Mnogi danas misle da je „pino silvestre“ jelkica za auto. A nekad davno pravi muškarac mirisao je na borovu šumu. Svako pravo kupatilo imalo je kadu, šolju, ogledalo i zelenu staklenu bočicu u obliku šišarke, sa smeđim plastičnim čepom - „pino silvestre“!Socijalistički metroseksualciU vreme socijalizma kreme i parfemi bili su rezervisani za žene, muškarci su imali pivo i cigarete. Što se muških kozmetičkih preparata tiče, postojali su samo oni neophodni za brijanje: specijalni sapun ili krema i afteršejv. Istina, većina je na izbrijanu kožu, uz huktanje, stavljala rakiju, ali bilo je i onih koji su koristili „pitralon“, proizveden po nemačkoj licenci, ili naš „brion“. Miris im je bio otužan, a ukus odvratan. Da, ukus! Zbog niske cene i dostupnosti vojnici u JNA pili su ih rastvorene u sokovima, težeći brzom i potpunom pijanstvu. Cena za ovo stanje bila je mučnina i oštar bol među obrvama...Uz agresivnu reklamu s Borisom Dvornikom i slogan: „Samo za vatrene!“, Hrvatska je „pitralon“ zamenila „ralonom“, ali to je i dalje bilo to. Kolonjska voda „pino silvestre" bila je prva mirišljava vodica kojom su muškarci mogli da se isprskaju iako se prethodno nisu obrijali. Deca iz boljih kuća baštine sećanje na trenutak kad su, pošto se svečano obuku za Novu godinu, Božić ili Prvi maj, odlazila kod oca „da ih namiriše“, a on im stavljao po kap „pina“ iza svakog uveta. „Pino silvestre“ odmah je postao statusni simbol koji je šminkere činio prepoznatljivim! Korisnici „pina“ bili su mirisno osvešćeni muškarci, pa bi se moglo reći da su, u neku ruku, predstavljali ranu varijantu metroseksualaca... Naravno, i od boljeg uvek ima bolje. Oni retki koji su imali još više novca mirisali su na „brut“. Zabranjeno pušenje je osamdesetih pevalo: „Čitao je samo ono podvučeno / Miriso na ‚brut‘ i na pokošeno sijeno...“Domaća kozmetička industrija nije se predavala. „Galenika“ je na tržište izbacila afteršejv „viktor“, pozicionirajući se između „briona“ i „pino silvestra“ s druge strane.Vožd je stigaoSlovenci su otišli korak dalje, izbacivši na tržište u saradnji s britanskim „Jardlijem“ kolonjsku vodu „blek lejbl“. Pakovanje u elegantnoj crnoj kartonskoj kutiji mahom se dobijalo na poklon jer je cena bila dosta visoka.Godinu dana pre znamenite Osme sednice Komunista Srbije i proboja Slobodana Miloševića na vrh, u Srbiji je lansirana „kolekcija za muškarce“ pod nazivom „vožd“. Slogan pod kojim je vođena reklamna kampanja bio je „Vožd je stigao“. Za razliku od Miloševića, ova kolonjska voda nije ostavila trag u našim životima.
VOJNIČKA POSLAMiris „pitranola“ i „briona“ bio je otužan, a ukus odvratan. Da, ukus! Zbog niske cene i dostupnosti, vojnici u JNA pili su ih rastvorene u sokovima, težeći brzom i potpunom pijanstvu. Cena za ovo stanje bila je mučnina i oštar bol među obrvama
