7 priča o poznatima u zatvoru

1. Franjo Glazer: Mračna tajna prvog Partizanovog treneraLegendarni golman crno-belih 1936. gurnuo saigrača iz BSK Rada Stokića u Savu, pa se ovaj udavio pred njegovim očimaPovodom 50 odigranih šampionata Jugoslavije u fudbalu (od 1923. do 1978), sportske redakcije ondašnje države analizirale su niz podataka. Između ostalog, izračunali su da je „najbolji jugoslovenski fudbalski golman svih vremena“ bio Franjo Glazer, sa prosekom od 0,926 golova po utakmici: odigrao je 95 prvenstvenih mečeva, a primio 86 golova!Nesreća na SaviU posleratnim biografijama ove legende Partizana ne pominje se, međutim, da je zbog ubistva iz nehata bio osuđen na dve godine zatvora.Franjo Glazer rođen je 1913. u Sarajevu. Karijeru je počeo u sarajevskom Hajduku, a kao dvadesetogodišnjak prešao je u prestonički BSK, s kojim je bio prvak Kraljevine Jugoslavije. Zatim je nastupao za zagrebački Građanski. Neposredno po osnivanju FK Partizan 1945. postao je i prvi trener ovog kluba i golman prvog tima. Igračku karijeru završio je u splitskom Mornaru 1949, a kao trener vodio je niz jugoslovenskih klubova - između ostalih Dinamo iz Zagreba i mostarski Velež. Umro je u Zagrebu 2003.Proleće 1936. u Beogradu je bilo vrelo, pa su uređena kupališta na Savi i Dunavu već krajem juna počela da rade. Tako se desilo da se jedna grupa fudbalera BSK, u kojoj je bio i Glazer, 2. juna našla na Savi. U jednom trenutku Glazer je sa splava sa kojeg su kupači ulazili u vodu gurnuo osamnaestogodišnjeg levog beka podmlatka BSK Rada Stokića. Nesrećni Stokić, međutim, nije umeo da pliva i udavio se pred Glazerovim očima...Izveštači sa suđenja, koje je održano posle tri i po meseca, beleže da je sudnica bila puna Glazerovih drugova. „Sportisti su saslušali presudu bez reči, bez uzbuđenja“, piše Politika. A presuda je bila: dve godine zatvora! Čuveni golman pred sudom je poricao svoju krivicu, tvrdeći da je dečak sam pao, ali je sud poverovao svedoku koji je izjavio da mu je sam Glazer priznao da je Stokića bacio u vodu. Takođe, sud je smatrao da je Glazer „trebalo da predvidi opasnost u koju je gurnuo svog druga“. I na sudiju i na izveštače ostavilo je loš utisak Glazerovo negiranje krivice i lažno svedočenje nekih njegovih drugova. Kao otežavajuća okolnost uzeto mu je to što se „ravnodušno ponašao i nije ni pokušao da spase druga“ i što je odmah sutradan otišao u Novi Sad na utakmicu „bez interesovanja za mrtvog druga“.Da je bio džentlmen...Opšti utisak izveštača sa ovog suđenja bio je da bi Glazer prošao sa uslovnom kaznom da se poneo „otvoreno iskreno, džentlmenski, sportski, onako kako bi to učinio jedan sportista, recimo, u Engleskoj, da je i najmanjim udelom kriv za smrt svoga druga...“Novine su isticale bizarnu činjenicu da je Rada Stokić samo 18 dana pre pogibije ostao nepovređen u saobraćajnoj nesreći, kada je u prevrnutom automobilu poginuo jedan drugi čuveni fudbaler - Dragan Jovanović zvani Žena. Pisali su: „Samo je odložio susret sa smrću.“U članku o Glazeru na Vikipediji ništa se od ovog ne pominje. Samo da je 1936. zbog „privatnih razloga“ prešao iz Beograda u Zagreb. Sudeći po podatku da je 1937. već nastupao za Građanski iz Zagreba, kaznu nije ni izdržavao.

2. Borislav Pekić: protiv komunizma

Jedan od najčitanijih domaćih pisaca i osnivač DS 1948. optužen za krivično delo protiv naroda i državeBorislav Pekić jedan je od naših najčitanijih savremenih pisaca. Bio je aktivan i u političkom životu: zajedno sa još 12 intelektualaca 1989. obnovio je rad Demokratske stranke, a od 1990. bio je član GO i urednik lista Demokratija. Na izborima za poslanike 1991. je kao kandidat DS u opštini Rakovica izgubio od Vojislava Šešelja.Sin funkcioneraCelokupnu aktivnost Borislava Pekića, kako književnu tako i političku, odredili su njegovo poreklo i vaspitanje. Rođen je 1930. u Crnoj Gori, gde je njegov otac visoki državni činovnik, u rangu ministra policije, a rat proveo u Banatu, kod rođaka s majčine strane. Po oslobođenju, Pekićeva porodica vratila se u Beograd, gde je on 1948. maturirao.Kao ubeđeni protivnik komunizma, Borislav Pekić je kao gimnazijalac s prijateljima osnovao nekoliko tajnih organizacija čiji je cilj bio svrgavanje novog režima i uspostavljanje demokratije. Između ostalog, učestvovao je u formiranju Socijaldemokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Verovalo se da će sukob jugoslovenskih komunista sa Staljinom oslabiti režim i da će se stvoriti uslovi za učešće demokratskih organizacija u političkom životu. Brzo se ispostavilo da su ove pretpostavke naivne i nerealne. SDOJ je formiran u avgustu 1948, a već u novembru iste godine uhapšeno je dvadesetak njegovih članova osnivača.Pekić je optužen za krivično delo protiv naroda i države, kao i za špijunažu. U autobiografskom delu „Godine koje su pojeli skakavci“ detaljno je, duhovito i bez revanšizma opisao događaje koji su usledili. Istragu su vodili pravno neobrazovani, ali partijski zadrti demobilisani partizanski oficiri. Suđenje je bilo javno, ali su sva mesta u sudnici zauzeli dovedeni članovi Komunističke partije; imao je advokata, ali mu nije bilo omogućeno da s njim razgovara o odbrani...Prinudni radSamo šest meseci posle hapšenja, osuđen je na kaznu zatvora sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina, sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine. Posle žalbe, kazna mu je povećana na 15 godina. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici dobio je tuberkolozu, pa je prebačen u KPD Niš. Pomilovan je za Dan republike, 29. novembra 1953.Pekić je napisao dvadesetak filmskih scenarija za velike producentske kuće u Jugoslaviji, između ostalog i za film koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Od 1965. godine objavljuje romane: „Vreme čuda“, „Zlatno runo“, „Kako upokojiti vampira“, „Besnilo“... koji su prevedeni na sve veće evropske jezike. Živeo je u Londonu od 1971. Umro je 1992, a sudski rehabilitovan 2007.3. Jovan Janićijević Burduš: na polediciGlumac je 1971. izgubio kontrolu nad „ajkulom“, pa je udario u banderu, a jedan od saputnika je ispao iz vozila i poginuo. Zvezda je osuđena na godinu dana zatvoraLegendarni Burduš - glumac Jovan Janićijević - rođen je 1932. u Varvarinu, ali je detinjstvo proveo u Savamali.Krali konzerveZa vreme Drugog svetskog rata Jovanov otac bio je hapšen zbog saradnje s komunistima, a on je sa drugovima krao konzerve iz nemačkog magacina. Gledao je streljanja, a kuća im je dva puta stradala u bombardovanju. Posle rata, zbog nediscipline, izbačen je iz škole. Otac ga je iz Beograda vratio u selo, da radi na njivi, a starija sestra Ljubica Janićijević, inače glumica, predložila mu je da studira glumu. Za prijemni ispit na Akademiji spremao ga je Bora Todorović, student druge godine glume. Od 365 kandidata, primljeno je njih 22.Karijeru je započeo u pozorištu. Nezadovoljan tretmanom, jer su mu uvek govorili da je mlad i da treba da se strpi da bi dobio veću platu, odlazi u vojsku, a po povratku glumi na filmu. Značajne uloge ostvario je u koprodukcijama, ali status nacionalne zvezde stiče tek 1969, tumačenjem lika ciganskog muzičara Burduša u seriji „Muzikanti“.„Bio je neverovatno popularan. Obožavaoci su mu sekli kravate, kidali košulje... Tolerantan i blage naravi, bio je u stanju da satima stoji i potpisuje autograme. Uvažavao je svakog neznanca koji mu je prišao da se rukuje i ispriča s njim. Zbog toga nije išao na pijacu, jer bi se kući vratio uveče“, pričala je njegova ćerka Ksenija docnije.Bekim Fehmiju u svojim memoarima „Blistavo i strašno“ kaže da su Jovan Janićijević i on bili na korak od uloga u prvom delu „Kuma“ - Burduš da igra don Vita Korleonea, a on mlađeg sina Majkla. Fehmiju piše da ga je producent Dino de Laurentis 1971. pitao: „Zašto se onaj tvoj kolega nije vratio u Los Anđeles da nauči engleski za ulogu u filmu ‚Kum‘?“ A ćerka Ksenija kaže: „Sve je već bilo dogovoreno, mama i ja spakovane za Ameriku, kad se dogodila tragedija...“NesrećaJanićijević je na vrhuncu popularnosti pristao da reklamira novu vrstu vinjaka „burduš“ i za to kao honorar dobio auto marke „sitroen“, popularnu „ajkulu“. U zimu 1971. povezao je trojicu prijatelja. U beogradskoj Karađorđevoj ulici Janićijević je, u nastojanju da izbegne kamion iz suprotnog pravca, izgubio kontrolu nad autom. Zbog snega i velike brzine udario je u banderu. Udarac je bio silovit, a jedan od putnika je ispao iz vozila i na mestu ostao mrtav.Suđenje je privuklo veliku pažnju javnosti. „Njegova zla kob je bila što je bio popularan, pa je država morala da pokaže da ne pravi razlike među ljudima i kaznila ga za nešto za šta objektivno nije bio kriv“, kaže Ksenija. Godinu dana proveo je na robiji u Zabeli. Po izdržanoj kazni, bio je prinuđen da nastupa na estradi kako bi prehranio porodicu.Umro je 1992.

4. Vlasta Velisavljević: Tri robije

Glumac je prvi put uhapšen 1943. zbog krađe jabuka od Nemaca, posle je zbog pokušaja bega u SAD bio zatvoren na Adi Ciganliji, a u vreme sukoba Tita i Staljina završio je na Golom otoku 5. Petar Borota: Golman koji je ušao u legendu Čuvar mreže OFK, Partizana i Čelsija završio je iza rešetaka 1994. zbog sumnje da je organizovao krađu slika Paje Jovanovića iz manastira u Bačkoj Slikar između stativa Krađa umetnina 6. Žarko Laušević: Dvostruko ubistvo Popularni glumac je 31. jula 1993. godine u obračunu usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića Presuda i pomilovanje

7. Dejan Koturović: Hapšenje na granici

Nekadašnja košarkaška zvezda privedena je u Makedoniji zbog ukradenog automobila Prvak Evrope i sveta Bez nasilja