7 PRIČA O PRVOM MAJU: Kako smo voleli i slavili praznik!

1 Sećanje na pokolj u Čikagu

Zbog masakra radnika 1886. Druga radnička internacionala proglasila je 1. maj praznikom rada, a crveni karanfili postali su simbol prolivene krviCeo 19. vek bio je obeležen nemilosrdnom eksploatacijom radnika. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18 sati. Štrajkovi su bili česti, ali neefikasni...Rok državiKad su radnici u Kanadi 1884. uspeli da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se takav zakon usvoji i u Americi. Ostavili su i rok - 1. maj 1886. Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD tada je počeo štrajk, u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3.000 ljudi. Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima - i šestoro radnika.Pred kraj protesta koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila s Trga žitne berze, policija je iznenada izvršila juriš na masu. U tom trenutku neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita s upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih.U istrazi koja je usledila policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su „svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu“. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su docnije utvrdili da je reč o policijskom provokatoru, nekom Rudolfu Šnaubelu, koji je ubrzo posle masakra pobegao iz SAD.Na stogodišnjicu Francuske revolucije čiji je moto bio „sloboda, jednakost, bratstvo“, godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, jednoglasno je odlučeno da se od 1890. svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol prolivene krvi u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta.Posle Oktobarske revolucije 1917, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila je Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje s komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kad slave svoj praznik rada.Paljenje vatreDa bi sačuvala svoje pozicije u radničkim masama, Katolička crkva je 1. maj proglasila za Dan Svetog Josipa Radnika.Danas je ovaj praznik u nekim bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na ovaj dan. U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutro na dan praznika odlazilo se u prirodu i tamo se provodio dan, u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja. U nekim krajevima, veče uoči Prvog maja na brdima iznad naseljenih mesta paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo „Živeo Prvi maj“.Ova parola koja se obavezno uzvikivala otegnuto čula se nadaleko...2 Krvavi Prvi majRadnici u Puli 1920. izašli su na ulice uprkos zabrani, pa je posle tuče vojska zapucala na njih i ubila sedmoro ljudiU godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza, a zatim i strah od komunističkih partija.Glasanje se ne važiU strahu od pobunjenih radnika, vlasti evropskih država donosile su zakone kojima je popravljan položaj siromašnih, ali i vodile aktivnu antikomunističku politiku.I u Kraljevini Jugoslaviji, posle velikog uspeha komunista na izborima 1920, vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na Moru), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović bio izabran za gradonačelnika.U aprilu 1920. počeo je generalni štrajk železničara, protiv kog je vlast upotrebila vojsku, pa je ceo sistem železnice bio stavljen pod vojnu upravu. Istog meseca, vojska i Žandarmerija ugušile su štrajk u slovenačkom rudniku mrkog uglja Trbovlje i ubile 13 i ranile 40 radnika. Proslava 1. maja 1920. bila je zabranjena.Pogrebna povorkaS druge strane granice prema Italiji, u Puli, u Istri, održana je proslava radničkog praznika koja će u istoriji biti poznata kao „krvavi Prvi maj“.Radnici Pule poznati su po svojoj borbenosti i klasnoj svesti. Policija im je posle dužeg pregovaranja dozvolila da održe govor na gradskoj pijaci, a kretanje praznične povorke ograničila je na dve ulice. Kordon vojske s četvoro blindiranih kola blokirao je glavnu ulicu i tu je došlo do prvih čarki s demonstrantima. Počela je tuča, demonstranti su koristili štapove. Nekoliko njih se popelo na krovove kuća i odozgo vojsku gađalo crepovima. Tada je izdato naređenje da vojska puca u masu. Plotun je ubio sedam radnika, a na pločniku je ostalo 126 ranjenika.Radnici su mrtve preneli u prostorije sindikalne organizacije, a tri dana ranije obavljena je sahrana. Sanduci pokriveni crvenim zastavama proneti su kroz grad. Kad je povorka stigla do mesta gde su poginuli, mrtvi su spušteni na pločnik, a radnički orkestar zasvirao je Internacionalu...

3 Oslobađanje Trsta Partizani iz 4. armije pod komandom Petra Drapšina i 9. slovenački korpus 1. maja 1945. ušli su u grad, ali su 12. aprila morali da se povuku. Grad je 1954. pripojen Italiji Obaranje aviona

4 Parada uz veselje

Velike proslave u čast radnika održavane su do 1957. u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu Čelo kolone Nasmejani Tito 5 Bajka socijalizma Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari, piše Barabara Matejčić Tutnjava mašina Niski računi

6 „Bljesak“ u pet ujutro

Hrvatska artiljerija je u pet sati ujutro 1. maja 1995. zasula granatama srpske položaje u Zapadnoj Slavoniji, a nakon brutalnih ubistava očistila je taj kraj od Srba „Policijska operacija“ Masovni progon Haška igra

7 Propast „Prvog maja“

Firmu iz Pirota osnovalo je desetak šnajdera, da bi u svom zenitu imala 7.000 radnika, desetak fabrika i oko 150 prodavnica Čast Od odela do džakova