AKCIJA KURIRA Izradimo statue herojima Albanske golgote: Jeli opanke da prežive

Ne stajemo! Akciju Kurira i Udruženja novinara Srbije „Izradimo statue herojima Albanske golgote na ostrvu Vido“, kojom želimo da konačno završimo mauzolej junacima koji su neviđenom žrtvom doneli vaskrsenje Srbije, podržavaju i potomci heroja iz Prvog svetskog rata koji su peške prešli Albaniju. UNS prikuplja sredstva, a Kurir je generalni medijski pokrovitelj.Stric Strain ostao je kao osamnaestogodišnjak u „plavoj grobnici“. Do rodne kuće ipak je stigla njegova puška „marikerka“, koju je osvojio od Austrijanaca u bici na Ceru. Hrabri Strain, čije ime s ponosom nosim, sa 16 godina otišao je u rat kao dobrovoljac. Prešao je i Albaniju, ali dalje od Vida nije mogao. Pegavi tifus ga je zaustavio. I kad je postao svestan da umire, drugu Vojinu Kovačeviću rekao je da mu pozdravi porodicu i dao mu „marikerku“. Vojin je preživeo rat i pušku je doneo mom ocu Veselinu - priča Strain Šuljagić, čiji je stric ratni i životni put iz zlatiborskog sela Draglica završio na ostrvu smrti 1916.Ponosne porodiceVeli i da stričevu pušku čuva kao porodično blago, a koliko je porodica Šuljagić ponosna na svog borca iz Prvog svetskog rata govori i to da i Strainov unuk nosi ime pretka sradalog posle Albanske golgote. I svi svesrdno podržavaju našu akciju.- I naš Strain, kao i svi heroji Albanske golgote zaslužili su da imaju kompletan spomenik i zato mi je drago što je Kurir svestan da moramo da čuvamo i negujemo sećanje na ono najbolje iz naše prošlosti - kaže Strain Šuljagić.Zlatiborac Rade Pantović iz sela Branešci ponosan je na obojicu deda koji su prešli Albaniju i živi se vratili iz rata. Milutin Jevremović, deda po majci, umro je između dva rata, a brat mu Dragomir još dok je Rade bio mali, pa njihova sećanja iz dana golgote nije mogao da čuje. Ali očev otac Dragomir Pantović poživeo je 80 godina i jasno se sećao svakog detalja s puta stradanja i nade.

Nije se ni nakašljao

- Deda mi je pričao kako su se silno mučili preko Albanije. Snalazili su se kako su znali i umeli. Kad bi videli da će konj ili vo da crknu, odmah bi ga zaklali da bi se najeli. Ali bilo je dugih dana i noći kad se u snežnim i ledenim vrletima Albanije nije mogla naći ni mrvica da se stavi u usta. U beznađu, kako bi im koji drug umro i ostao u snegu, skidali bi mu opanke i kuvali ih. Glodali su i gutali komade opanaka i mnogi od njih tako su sačuvali glavu. I tako je Srbija preživela na kuvanim opancima - priča Rade Pantović.Zanimljivo je da i mimo svih tih muka Dragomiru ništa nije falilo.- Neverovatno je da je deda prešao celu Albaniju gladan i po ciči zimu a da se nije ni nakašljao. A na sve to bio je mali čovek, izuzetno sitan. Ali očigledno i zdrav ko dren - veli unuk solunca.I taman, nastavlja sećanja svog dede ovaj Zlatiborac, kad su mučenici izbili na more i mislili da je mukama došao kraj, stigle su nove.

- Saveznici su ih sabili u neke žice i dali im samo po kockicu čokolade. Više nisu smeli, Srbi su bili senke od ljudi i ubila bi ih jaka hrana. Deda je govorio da mu se u nekim momentima činilo da mu je veća muka od albanskih gudura bila to što mesec dana gleda kroz tu žicu kako Francuzi jedu pune porcije, a Srbi i dalje gladuju - priča Rade Pantović, koji podržava akciju Kurira i UNS uz reči:- Vreme je da se neko seti i tih ljudi i da im dostojno zahvalimo na žrtvi bez koje ne bi bilo ni nas.