Smeđokosa krupnooka devojka okruglog lica stavlja na sto pred mene šoljicu s kafom i, dok odlazi, vidim to u velikom ogledalu, osmeh joj ostaje na licu.„To je moja ćerka“, kaže Anica Šolaja.Kafić u prizemlju stambene zgrade na Dorćolu, verujem, pripada njima, i osmehnem se: kafa se rubom ove priče provlači uporno, kao sudbina. A glavnim tokom pripovesti što sledi, kao bujica, tutnji osveta! Lepa devojka i njena majka Anica Šolaja, devojačko Melikijan, direktni su potomci jermenskog nacionalnog heroja koji je do 1950. godine pod lažnim imenom živeo u Beogradu, krijući se od turskih agenata.One su loza Sogomona Telirijana... Odsečene glave na koljuIstoriju pišu pobednici. Književnici fantaziraju. Predanja ispreda puk. Izvesna je samo smrt, piše Newsweek.
Ovo piše Kiš, U„Enciklopediji mrtvih“ISTORIJA KAŽE da je tačno pre sto godina, 24. aprila 1915, turski ministar unutrašnjih poslova Mehmet Talat-paša naredio hapšenje šeststo istaknutih jermenskih intelektualaca, poslovnih ljudi i verskih lidera u Istanbulu. Tri dana kasnije oni su upućeni u grad Dijarbekir, ali tamo nikad nisu stigli. Sprovodnici su ih pobili u putu...A 27. maja Talat-paša potpisao je „zakon o preseljenju stanovništva“, koji se odnosio na Jermene u svim delovima carstva. Deportacija je, međutim, značila isto što i smrt. Nemački ambasador u Turskoj 7. jula 1915. poslao je telegram u Berlin: „Okolnosti i način deportacije pokazuju da je cilj turske vlade uništenje jermenske rase u turskom carstvu“.A kada je u septembru iste te godine ambasador SAD u Carigradu Talat-paši rekao da će jednog dana snositi odgovornost za izvršeni zločin, Talat mu je cinično uzvratio: „Pred kim da snosim odgovornost, nema više Jermena! Uradio sam za tri meseca više nego sultan Hamid za tri decenije.“Otomansko carstvo, naime, i sultan želeli su etnički čistu Malu Aziju i Anatoliju, gde je živelo dva miliona Jermena. Povod za akciju 1915. bio je strah Otomanskog carstva -koje je bilo u savezu sa Nemačkom tokom Prvog svetskog rata -da će ruski car Nikolaj II, koji je težio da njegova zemlja izađe na Bosfor, pobuniti Jermene iz istočnih delova zemlje koji su se graničili s ruskim carstvom.Enver-paša, jedan od ključnih ljudi u Istanbulu, uz Talat-pašu i Džemal-pašu deo trijumvirata na vlasti, kazao je tada da je netursko stanovništvo nalik „tumoru koji treba odstraniti sa tela“.„’Preseljenje’ je eufemistična reč za slanje ljudi pešice hiljadama milja u pustinje u kojima skoro da nema uslova za život, tako da je to bila neka vrsta smrtne presude za ogromnu većinu ljudi“, kaže Tomas de Val, autor knjige „Velika katastrofa: Jermeni i Turci u senci genocida“.Ne samo muškarci nego i žene, starci i deca, pola miliona njih, poslati su na dug marš kroz sirijsku pustinju. Smrt od gladi, bolesti ili noža izbeglo je samo deset do dvadeset hiljada!U diplomatskim izveštajima i usmenom predanju koje se kasnije prenosilo navode se mnogi detalji ovog zločina, a arhive su pune fotografija. Učešće u ubijanju Jermena za većinu Turaka, posebno za one koji su nosili uniformu, bilo je pitanje časti, nešto čime se trebalo ponositi. Na svim javnim mestima širom osmanlijske imperije, na raskršćima i trgovima moglo se videti kolje pobodeno u zemlju na čijem su vrhu bile odsečene jermenske glave, piše Newsweek.Po podacima čuvenog nemačkog teologa i humaniste Johanesa Lepsijusa, broj žrtava Jermena u Osmanskom carstvu iznosio je milion i po, dok je 500.000 Jermena postalo izbeglice... 
Valjevski trgovac kafomOVAJ ZLOČIN I danas je živa rana u kolektivnoj svesti Jermena. Može se onda zamisliti kako su se preživeli osećali po završetku Prvog svetskog rata, kada su sagledane razmere masakra.Vlasti poraženog Otomanskog carstva priznale su masakr Jermena i neke počinioce izvele pred sud. Nemci su, međutim, na vreme evakuisali trojicu paša -Talata, Envera i Džemala -i dali im nov identitet, pa su njima, u nastojanju da se odobrovolje sile pobednice, u odsustvu izrečene smrtne kazne. Pravde, dakle, nije bilo...Kongres nacionalnih aktivista okupljenih u Jermenskoj revolucionarnoj federaciji u oktobru 1919. godine doneo je odluku da se sačini lista od 200 krivaca za genocid i da se oni likvidiraju. Ova akcija nazvana je „Operacija Nemezis“, a njen inicijator, docnije i rukovodilac, bio je Šahen Natali, revolucionar i pisac.Zadatak da ubije „najodgovornijeg među odgovornima“ dobio je Sogomon Telirijan, koji je u masakru izgubio 85 članova porodice.
Rođen 1896, ili tri godine kasnije, Sogomon je kao dete živeo sa ocem Hačadurom u Valjevu. Stari Telirijan tu je zastao na svom putu trgovca početkom dvadesetog veka. U zgradi koja i danas stoji u centru Valjeva -sledeći tradiciju svojih sunarodnika, od kojih je jedan otvorio prvu kafanu u Parizu -Hačadur je u valjevskoj čaršiji otvorio radnju za preradu kafe.Kad je izbio Prvi svetski rat, Sogomon Telirijan vratio se u Jermeniju da se priključi borcima protiv Turaka, a njegov stariji brat Misak ostao je u Valjevu. Njegova ćerka udala se za Mirana Der Hazarjana, oni su dobili Rostoma, i svi sada, zajedno sa Hačadurom, počivaju na valjevskom groblju.Zaven, Rostomov sin, i njegov sin Gabrijel jedini su Jermeni u Valjevu.A Sogomon se priključio dobrovoljačkim jedinicama koje su se u sastavu ruske carske vojske borile protiv Turaka na Kavkazu.„Bogate jermenske porodice udaljene od linije fronta primale su na oporavak borce, pa je Sogomon tako otišao u kuću Tatkijana, gde se rodila ljubav između Anaid, ćerke domaćina, i Sogomona“, priča Anica Šolaja.„Dobro jutro, Talat-pašo!“PREDANJA ISPREDA puk... U jermenskom kolektivnom sećanju ubistvo Talat-paše ima značaj kakav kod Srba ima Principov atentat. Tokom godina i de cenija prepričavanja, neki je detalj možda zaboravljen, neki ukras izmaštan, ali otprilike, bilo je ovako...Talat-paša živeo je pod lažnim imenom u vili u berlinskom predgrađu. Oko jedanaest sati pre podne 15. marta 1921. godine Sogomon, koji je već nekoliko dana motrio na njega, prišao mu je i na turskom mu se obratio sa: „Dobro jutro, Talat-pašo!“ Hteo je da se uveri da je našao svoju metu. Paša se, kažu, trgao, i Sogomon mu je tada ispalio dva metka u glavu i dva u leđa.Šahen Natali u svojim memoarima kaže da je Sogomonu izdao ovakvo uputstvo: „Raznesi lobanju ubici našeg naroda i posle toga ne beži! Ostani tamo, stani nogom na leš i predaj se policiji koja će doći da ti stavi lisice.“ Cilj je bio da se suđenje iskoristi za saopštavanje istine o genocidu i Sogomon mu se povinovao - policija ga je zatekla s nogom na mrtvom Talat-paši.Suđenje je održano u junu, a jermenskog atentatora, koji nije poricao ubistvo, branili su ugledni nemački pravnici. Porota je većala samo sat vremena i Sogomona, osvetnika 85 svojih mrtvih rođaka - oslobodila.S novim identitetom i dokumentima na ime Saro Melikijan otputovao je u SAD...Dalji životni put Sogomona Telirijana rekonstruišem na osnovu priče njegove unuke Anice Šolaje.
„Baku Anaid roditelji su hteli da udaju i ona je pisala Sogomonu u Ameriku, jer je ljubav među njima bila jaka. On joj je odgovorio pozivom da dođe kod njega i poslao novac, ali se brzo ispostavilo da je vizu za ulazak u SAD nemoguće dobiti. Zato su se dogovorili da se nađu u Francuskoj, u Marseju, i tu se venčaju... Baka je na taj put pošla u pratnji svoje starije sestre, i par se našao i venčao ali opet nisu mogli u Ameriku - ovog puta sestra nije dobila vizu. Zbog toga su se doselili u Beograd“, priča Anica Šolaja, koja je imala šest godina kad je Sogomon umro, ali je dosta vremena provodila s bakom Anaid u SAD.
Bekstvo u KazablankuIZVRŠITELJ SMRTNE KAZNE nad Talat-pašom pod imenom Saro Melikijan nastanio se u Knez Danilovoj, a u Kolarčevoj 7 otvorio je pržionicu i prodavnicu kafe. Godine 1925. rodio mu se sin Šahen, a 1929. Zaven. Dr Zaven Der Hazarjan ime je dobio po njemu. Seća se da su mu pričali da je rodbina, kad je Talat-paša ubijen, pokupovala sve primerke Politike u Valjevu da Hačadur ne brine za sina... Hačadur je umro u Valjevu 1941. godine. Kad je tridesetih godina jedna turska politička delegacija dolazila u Beograd, jugoslovenske vlasti Sogomonu su odredile posebne čuvare, da mu se nešto ne desi...Rat su Melikijani pregurali kao i ostali, ali im oslobođenje nije donelo mnogo radosti. Imovina ove trgovačke porodice nacionalizovana je. Odjednom osiromašeni, izdržavao ih je najmlađi Zaven svirajući violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Godine 1948. ovaj je mladić zbog ispisivanja parola protiv nove vlasti dopao zatvora, odakle ga je posle dvanaest meseci izbavio poznati kompozitor i revolucionar Oskar Danon. Sogomon Telirijan, alijas Saro Melikijan, s porodicom koju čine supruga, sinovi i snaha Jelica, udata za Šahena, 1950. godine napuštaju Beograd i preko Trsta odlaze u Kazablanku, gde je već postojala velika jermenska zajednica, piše Newsweek.Zaven je odatle otišao na studije violine u Pariz, Šahen se sa suprugom vratio u Beograd, a Anaid i Sogomon, posle pet godina čekanja na useljeničku vizu, otputovali su u Kaliforniju. Jermeni u SAD dočekali su ga i slavili kao nacionalnog heroja, a kad je 1960. godine umro, u Freznu mu je podignut veličanstven spomenik: na visokom granitnom stubu zlatni orao ubija zmiju! Njegova supruga Anaid umrla je 1987. godine.Zaven Melikijan danas s porodicom živi u San Francisku, gde je do penzije bio prva violina opere, a Šahen Melikijan, kome je beogradski sveštenik na krštenju dao ime Dragoljub, radni vek proveo je kao profesor muzike u „Stankoviću“. Umro je prošle godine.
Osveta trajeALI PRIČA o jermenskoj osveti ima nastavak: članovi tajne organizacije Haručion Krikor Levonijan (23) i Rafi Aleksander el Bekijan (21), Jermeni s libanskim pasošima, 9. marta 1983. godine u centru Beograda ubili su turskog ambasadora u SFRJ Galipa Balkara.Njih dvojica su u Jugoslaviju doputovali i prošvercovali oružje vozom iz Budimpešte tri dana ranije. Odseli su u hotelu „Novi Sad“ u Novom Sadu, odakle su svakodnevno dolazili u Beograd kako bi osmatrali teren i napravili plan akcije. Odlučili su da napad izvrše u blizini ambasade, dok je vozilo zaustavljeno na semaforu.Tako su i uradili: 9. marta oko 11 sati pre podne, dok je crni „mercedes“ sa diplomatskim tablicama čekao zeleno svetlo na uglu Ulice generala Ždanova, današnje Resavske, i Bulevara revolucije, Levonijan i Bekijan su mu pritrčali s pištoljima u rukama. Pokušali su da oružjem razbiju staklo, a zatim su pucali u čoveka na zadnjem sedištu i u vozača. Vozač je lakše ranjen, a turski ambasador Galip Balkar zadobio je rane od kojih je umro dva dana kasnije.Odmah posle pucnjave atentatori su se dali u beg, a za njima su se u poteru upustili građani. Otimajući im se, Levonijan je ranio dvojicu, dok ga u begu jedan policajac nije metkom pogodio u kičmu.Za Bekijanom su potrčali student Željko Milivojević i još dva prolaznika, ali se on u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica u grudi ubio Milivojevića. Ovaj atentator se u sveopštoj gužvi domogao međugradske autobuske stanice. Ušao je u autobus za Novi Sad, gde je uhapšen osam sati nakon atentata.Levonijan i Bekijan osuđeni su na smrt u prvostepenom sudskom postupku, a docnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora.Branili su ih Srđa Popović i Veljko Guberina. Dr Zaven Der Hazarijan kaže da mu je otac pričao da su Guberinu angažovala trojica koja su, sa cilindrima na glavi i koferom punim novca, doputovala iz Pariza.Bekijan danas živi u Libanu, a Levonijan je u Jerevanu, i obojica imaju status heroja, piše Newsweek.
Turska protiv GibsonaDO SADA JE VIŠE od 20 zemalja, uključujući Francusku i Rusiju, priznalo masovna stradanja Jermena u Prvom svetskom ratu kao genocid. Papa Franja je tokom ovogodišnje uskršnje mise kazao da je stradanje Jermena „prvi genocid u 20. veku“, a i nemačka vlada je u aprilu saopštila da će podržati predlog parlamenta da se ovaj masakr označi kao genocid. Smatra se da je ovo veliki zaokret Nemačke, koja je dugo odbijala da koristi termin genocid da ne bi uvredila Tursku i tri i po miliona Nemaca turskog porekla ili Turaka koji žive u Nemačkoj -jer Turska uporno odbija da prizna odgovornost.Pre desetak godina grupa intelektualaca u ovoj zemlji suočila se s kaznom zatvora zbog aluzije na tragediju iz 1915. godine, a nobelovcu Orhanu Pamuku 2005. suđeno je zbog „uvrede Turske“ nakon što je jednom švajcarskom magazinu izjavio: „Milion Jermena i 30.000 Kurda ubijeno je u ovoj zemlji i niko osim mene se ne usuđuje da o tome govori“. Optužnica protiv njega je kasnije odbačena, ali Turska je uporna u negiranju genocida.Tridesetih godina prošlog veka nemački pisac Franc Verfel objavio je roman o zločinu nad Jermenima „Četrdeset dana Musa Daga“. Knjiga je uskoro postala bestseler, pa je ubrzo Holivud otkupio prava na snimanje filma. Turska diplomatija, međutim, uspevala je decenijama da to osujeti, pa je film, sa Kabirom Bedijem, po ovom romanu snimljen tek 1982. godine. Na nesreću, ispao je loš, a prava na drugu verziju kupio je Silvester Stalone. Turska fondacija za borbu protiv neosnovanih tvrdnji o genocidu (ASIMED) kampanjom na internetu onemogućila je i „Ramba“...„Kada su se pojavile glasine da Mel Gibson, koji je već snimao filmove o proslavljenim autsajderima u istoriji, pokazuje interesovanja za ‘Musa Dag’, jermenske nade, kao i protesti ASIMED usmerili su se ka njemu“, piše ugledni književni časopis Njujork rivju ov buks u izdanju od 24. aprila.U Poštanskom muzeju u Beogradu čuva se telefonski imenik iz 1947. godine. Broj 26 259 imala je Radionica kafe „Vardar“, Kolarčeva 7, vl. Melikijan Saro...
