Istoričar dr Srđan Cvetković autor je najprodavanije naučno istorijske knjige „ Između srpa i čekića – likvidacija narodnih neprijatelja 1944-1953“, koja je zbir njegovog petnaestogodišnjeg istraživanja ove teme koja je decenijama bila tabu u srpskom društvu, a autor je i jedne od najposećenijih izložbi u Srbiji „ U ime naroda“ koju je tokom 2014. i 2015. u četiri grada videlo oko 56.000 ljudi.
Institut za pručavanje Vojvodine Univerziteta u Segedinu dodelio je istoričaru dr Srđanu Cvetkoviću, naučnom saradniku Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, priznanje za projekat „ U ime naroda“ kao i za popis svih civilnih žrtava u Vojvodini 1941-1948.godine. Takođe, Institut za savremenu istoriju u Beogradu dodelio mu je jubilarnu nagradu za naučni rad u poslednjih 10 godina.
Za istoričara je veliki izazov i ljudski i profesionalni baviti se popisivanjem civilnih žrtava rata, kao i revolucionarnog terora koji je usledio u deceniji iza Drugog svetskog rata. To je šansa, ne samo za naučni već u prvom redu, za društveni doprinos suočavanju sa nasiljem i zločinima u ime totalitarnih idologija koje su obeležile istoriju 20. veka, ne samo u Srbiji i Jugoslaviji već, u celom svetu , objašnjava Cvetković u razgovoru za nedeljni „Dnevnik“. – U nekim slučajevima radi se o dugo strogo tabuisanim ili vešto zaobilaženim temama koje su još uvek, na neki način, „vruće”. Pre samo par decenija pokretanje i pokušaj objektivnog istraživanja ovakvih pitanja vodilo je autora na sud, pa i iza rešetaka. Stoga, ove bolne teme danas traže istorijska preispitivanja kako bi na neki način doprineli ispravljanju velikih nepravdi prema određenim društvenim slojevima i nacionalnim grupama i osudili zločine koji su se desili. Veliki je i odgovoran zadatak baviti se ljudskim pravima i represijom, ujedno, meni i velika čast, imajući u vidu da njen značaj nadilazi naučne potrebe i stavlja u prvi plan čoveka i život naspram uskogrudosti i manipulativnosti ideologija i politike.
Izložbu „U ime naroda“ o političkoj represiji 1944-1953. u Srbiji jedino su Pančevci imali priliku da je vide. Kakva je šansa da bude otvorena i u drugim vojvođanskim gradovima?
– Projekat „U ime naroda!“ je posvećen žrtvama komunističkog režima u Srbiji i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije. Izložba „U ime naroda!“ bila je projekat grupe entuzijasta koja je sarađivala sa Državnom komisijom za tajne grobnice koja je imala osnovnu nameru da saznanja kroz dokumentaciju koja nam je bila dostupna, sav video, dokumentarni, fotografski i drugi materijal na moderan, multimedijalan i interaktivan način predstavimo široj javnosti. Izložbu su mahom finansirali građani i pojedinci uz minimalno učešće državnih fondova što je presedan za ovako veliki projekat kod nas. Naša je želja da pitanje ovog projekta trajno rešimo i trajno udomimo negde u Beogradu ili nekom većem gradu u Srbiji jer smatramo da je to Srbiji potrebno. I da kultura sećanja i na ove žrtve mora postojati. U međuvremenu voleli bismo da izložba bude prikazana u još nekom gradu, jer ima interesovanja kod građana, ali to je pitanje za kulturne institucije u Vojvodini.
Šta se dešava sa Državnom komisijom za tajne grobnice?
– Državna komisija za tajne grobnice je trenutno na tankom ledu. Niti je ugašena, niti dobija neka sredstva za rad, volonteri i saradnici i dalje prikupljaju građu i ažuriraju bazu potpuno na dobrovoljnoj osnovi. Ipak veliki je doprinos komisije što je konačno posle sedam decenija ušla u arhive tajne policije, suočila se sa knjigama i spiskovim streljanih koji nepobitno dokazuju razmere zločina „U ume naroda!“. Upravo na osnovu tih arhiva kao Komisija popisali smo oko 60.000 lica ubijenih posle septembra 1944. i evidentirali oko 215 lokacija tajnih grobnica. Ova baza je pomogla u stotinama slučajeva rehabilitacije u Srbiji gde su potomci upravo na osnovu internet baze dolazili do podataka i naziva arhiva u kojima mogu naći tragove o svojim najbližima. Što se tiče ekshumacija i obeležavanja tajnih grobnica tu se nije mnogo uradilo, osim na dve lokacije u Srbiji (Boljevac i Kragujevac) nije učinjeno ništa na tom planu. Nije preduzeto ništa ni na postavljanju spomen obeležja . Postoji predlog udruženja žrtava da se u Beogradu podigne jedan zajednički spomenik svim žrtvama komunističkog režima, svim ljudima koji su izgubili slobodu ili život iz političkih i ideoloških razloga ali to je još na dugačkom štapu.
Srbi su veoma osetljivi kada je reč o veličanju Ante Pavelića i Alojza Stepinca, jer se njihovi zločini ovde još pamte. Da li je onda logično da su i Hrvati osetljivi na rehabilitaciju Draže Mihailovića i najavu eventualne rehabilitacije Milana Nedića?
– Srbi su sa pravom osetljivi na veličanje Ante Pavelića čiji su zločini bez premca na ovim prostorima. Prema broju ubijenih to je ubedljivo najkrvaviji režim na tlu bivše Jugoslavije. Naravno, bilo je zločina počinjenih i od strane četnika i pripadnika JVuO u NDH kao i svih drugih formacija u jednom višestrukom, građanskom ratu po više osnova. Gotovo nijedna vojska tu nije čista... Ali, porediti genocidni sistem u NDH i zločine gerilskih antifašističkih i drugih formacija je u najmanju ruku neprimereno, i po meni sa krajnjom političkom namerom i izjednačavanju krivice i nategnutim simetrijama na kojima je, uostalom, počivala bivša Jugoslavija. U slučaju Pavelića radi se o logorima smrti i stotinama hiljada ljudi koji su u njima završili i radi se o jednom voljnom kolaboracionističkom režimu nad čijim su se zlodelima čak i nacisti zgražavali.
Nedić je bio, iako nevoljni, predsednik kolaboracionističke vlade pod nemačkom okupacijom i ta bi ga činjenica kandidovala za sud i da nije bilo komunističke revolucije već da su pobedile snage verne vladi u Londonu bez obzira na to da li je odgovoran i u kojoj meri za zločine. Ipak, Nedić se ne može izjednačiti s Pavelićem, Kvislingom u Norveškoj, pa ni sasvim s Petenom u Francuskoj. Nedić nije dobrovoljno i sa oduševljenjem prihvatio mesto predsednika vlade, niti je sa cvećem sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio peta kolona. On se tek posle Aprilskog rata i razaranja zemlje i velike opšte i lične tragedije u uslovima surovih nemačkih odmazdi i ucena prihvatio da sedne u „vruću” stolicu, oko koje se nisu baš otimali. Njegovi apologeti čak tvrde da je bio svestan da će Nemačka izgubiti rat, a on biti kažnjen na sudu. Pravdao je odluku interesima naroda koji treba da opstane u uslovima genocida u NDH, hiljadama izbeglica sa okupiranih područja Jugoslavije (više hiljada Slovenaca i drugih!) i realnom pretnjom rasparčavanja i onog što je ostalo od Srbije.
Mogu li se uopšte porediti uloga Draže Mihailovića i Milana Nedića u Drugom svetskom ratu i koliko je dobro upoređivati ove dve ličnosti?
– Porediti generala Mihailovića je moguće samo sa generalom De Golom, a Peten bi u Srbiji bio Nedić, dok Ante Pavelić nema pandana na evropskom nivou za poređenje. To nije nikakvo veličanje uloge ministra vojske jugoslovenske Vlade, to je fakat potkrepljen sa hiljadama dokumenata. Nedić je bio predsednik kolaboracionističke vlade, a Mihailović ministar vojni vlade u egzilu i vođa pokreta otpora. O tome svedoče nemačke poternice za njim, brojne nemačke objave o likvidacijama njegovih pristalica po celoj Srbiji i na Banjici, gde su nadpolovično bili upravo optuženi za pomaganje JVuO, hiljade robijaša u logorima Dahau, Mathauzen, Aušvica...
Mihailović i Nedić su slični samo u jednom: obojica su bili srpski oficiri odlikovani za zasluge u Prvom svetskom ratu dok im se koncepcija u drugom ratu sasvim razlikovala. Jedan je pokrenuo prvi pokret otpora u Evropi u vreme kad je Nemačka bila najjača, a potom nakon surovih nemačkih odmazdi i gušenja ustanka pasivan otpor i čekanje na akcije saveznika (poput De Gola u Francuskoj). Drugi je bio za kolaboraciju, red i mir uz oslon na Nemačku u cilju spasavanja života. Sukobi među njima su bili ozbiljni, ali ih je ujedinjavao antikomunizam jer su boljševike smatrali revolucionarnim elementom koji žele da rat iskoriste za rušenje države kojoj su se zakleli oficirskom čašću.
Za Mihailovićevu rehabilitaciju, mislim da je pravedna, dok Milan Nedić nema osnova za rehabilitaciju, jedino je možda sporan pravni osnov po kojem je u ono vreme članovima porodice uzeta imovina, ali to je drugo … Iako po nama nije ni Pavelić, niti Kvisling, Nedić bi kao dokazani kolaborant, predsednik okupacione vlade, bio u svakoj zemlji osuđen. Jedino što je pitanje da li bi pred sudovima u demokratskoj državi dobio vremensku kaznu umesto smrtne. U tom slučaju bi prošao kao francuski kolaboracionist general Peten, što je možda i njegova prava mera. Ljubinka Malešević
Tri talasa poratnog nasilja
U Srbiji su posle Drugog svetskog rata bila tri kruga nasilja potpuno u skladu s Lenjinovom tezom o etapnoj revoluciji, o kojima se do skoro malo pisalo na objektivan način – tvrdi dr Cvetković.
– Prvi 1944-1945. je bio najžeći - podrazumevao je likvidaciju uglavnom bez suđenja ili, ređe, sa farsičnim procesima. Zajedno sa manjim brojem istinskih zločinaca streljani su tada mahom civili najrazličitiji profesija i socijalnih grupa - profesori, studenti, imućniji seljaci tzv. kulaci, bivši političari, sveštenici, ima i glumaca, novinara, učenika, advokata, rečnih policajca i saobraćajca.
U drugom valu po Staljinovoj direktivi širom komunističkog bloka na sudski način uglavnom su eliminisani tzv ,,saputnici revolucije“, a treći val je usledio je nakon Staljinove ekskomunikacije Tita iz komunističke porodice 1948. godine i osuđujuće po jugoslovenske komuniste Rezolucije Informbiroa. U jednom sizofrenom procesu dokazivanja, pravovernosti staljinističkoj dogmi s jedne strane stradali su „kulaci“ kao protivnici kolektivizacije po sovjetskom uzoru i ostaci građanske opozicije, a s druge strane hapse se partijske pristalice koje su optužene da se dvoume ili iskazuju simpatije prema Staljinu. U istoj ćeliji su se tada mogli naći, nije nikakav vic, dva čoveka – jedan zato što je optužen da je veličao Staljina i drugi zato što je govorio protiv Staljina i boljševizma...
