Prikaži najnovije vesti
Tadija Simović, Smederevo, siroče, Foto Facebook Printskrin
Sam se hrabro nosi sa surovom realnošću

KAD JE TORBA ULIČARKA SVE ŠTO IMAŠ U ŽIVOTU: Ovo je priča o Tadiji Simoviću, srpskom Oliveru Tvistu

Društvo 993

Ovo je srpska priča o Oliveru Tvistu, jednom od mnogih koji neprimetno odrastaju iza kontejnera i socijalnog sistema naše zemlje. O izgladnelom siročetu, koje su češće koristili no što su mu pomagali. Zašto ja, kao druga deca, nisam imao pravo da odrastem barem sa majkom, pita se Tadija Simović (19), srpski Oliver Tvist.

- "Htela sam neki drugi život bez tebe", bio je kratak odgovor moje majke koji sam čekao 12 godina - kaže Tadija.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

Žilavo siroče

Oliver Tvist koga su podigle ulice Srbije nije tiho Dikensovo siroče, koje se ne miče dok ga život lomi. On je žilavo momče, puno borbe i inata, koji s osmehom i bez gorčine priča o odrastanju.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

- Rođen sam u Smederevu. Oca nisam upoznao i isprva smo bili samo mama i ja. Do moje šeste godine smo lutali po Srbiji, tražeći ne znam šta. Onda me je jednog dana samo ostavila. Sreli smo se tek 12 godina kasnije - priča Tadija, odavno pomiren s najvećim strahom svakog deteta.

Prešao je u hraniteljsku porodicu, prvu koja će ga primiti.

- Tri godine su brinuli o meni, dok me jedan njihov štićenik nije ispekao živog. Stavio me je na plotnu šporeta, legao preko mene i nije puštao dok nisam počeo da cvrčim. Ukućani su čuli vrisku, skinuli me sa šporeta i odvezli u Hitnu - hladnim glasom će Tadija.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

Na koži, kaže, još nosi bele ožiljke, ali oni su nebitni, jer ova bol nije najveća koju dete može da podnese.

- Najviše je bolelo kad me je ostavila majka, posle toga sam okamenio. Tako je to kad si niko, samom sebi nevažan - dodaje on.

U drugoj porodici proveo je osam godina.

Druga porodica

- Selo je pričalo kako sam im rob, ali radim bez pogovora, jer sam živeo u njihovoj kući. Krov nad glavom, kakav je da je, nije mala stvar. A taj krov mi je sa završetkom svake školske godine polako izmicao iz ruku - priča ovaj dečak.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

Istog dana kada je maturirao kao kuvarski tehničar, hraniteljima je prestala da stiže socijalna pomoć.

- Rekli su da mogu da ostanem ako platim za sobu. Od čega? Nisam se iznenadio, znao sam da me ulica čeka. Uvek je bila tu, kao jedino obećanje za dete bez roditelja. Uzeo sam ovu torbicu i u nju stavio ceo svet - ličnu kartu i prazan novčanik... i otišao - pokazuje Tadija na jeftinu crnu torbu, koja odudara od njegove skupe odeće.

Torbica „uličarka“

Torbica, koju je krstio „Uličarka“, menjala mu je jastuk, a katkad i ćebe. Zajedno su se kalili pod zakonom ulice.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

- Potražio sam majku, poslednji put, na 18. rođendan. "Hoćeš li mi pomoći jednom u životu?" -"Ne mogu, sine". Nisam bio tužan, već besan. Polomio sam vrata, djurio na železničku i seo u prvi voz. Bez karte, kondukter me je izbacio u nekom pustom selu. U prvoj kafani saznao sam da sam u Markovcu i da jednom farmeru treba radnik. Proverio me u policiji i poveo na imanje. Joj, sine, kad smo tamo stigli! Odmah su me vlasnici, baka i deda, skinuli golog nasred sobe i okupali! Dali su mi čistu odeću, pa rekli: "Sa’š da jedeš!". Servirali su pečenje, ajvar, kolače! Posle toliko vremena, bio sam sit - oblizuje se Tadija.

Posao u kafani

Na farmi je mesec dana radio, izrastao i ugojio se.

- Vratio sam se u Inđiju, potrošio platu i opet ostao na ulici. Našao sam posao u kafani kao kuvar. A onda me je jednog dana gazda čuo kako pevam u kuhinji. Preporučio me je svom prijatelju, menadžeru Romanu Iliću, i od tog dana, moj život se menja - objašnjava on.

Foto: Facebook/Printscreen Foto: Facebook/Printscreen

Ilić je prepoznao Tadijin talenat

- Dao mi je da živim u njegovoj kući u Barajevu. Počeo sam da nastupam, snimio tri pesme i preko noći sa klupe prešao na uštirkanu posteljinu. Od Tadije Simovića Roman je napravio Manuela Brata - veselo će on o svom novom imenu i životu.

To "Brat" je, kaže, dodao da bi ukazao svoje srodstvo sa celim svetom.

- Moje bezazleno lice je ogledalo svih vas, bez uvrede, koji znate kako je to živeti sa roditeljima u toplom domu, sa bakom koja je skuvala ručak i dedom koji vadi 200 dinara za džeparac. Zato sada dajem sve od sebe da postanem neko. Imam mnogo planova, a samo jedan san - da jednog dana svog unuka sačekam sa autobusa i da mu uzmem torbu. Posle toga mogu da umrem - sniva devetnaestogodišnjak.

(Blic/Dunja Tulimirović)

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir