Nijedan praznik ne sadrži više narodnih običaja koji su se održali do današnjih dana kao Božić. Najrasprostranjeniji su: polaganje badnjaka,mešenje česnice, pečenje pečenice, mirbožanje, položajništvo, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, a ima i mnogih drugih... Na Božić ljudi se, umesto uobičajenog oslovljavanja pri prvom susretu, pozdravljaju sa „Hristos se rodi!“ i „Vaistinu se rodi!“.
1. Slama i česnicaUoči slavlja, svaki dom se simbolično pretvara u onu vitlejemsku pećinu u kojoj se , u siromaštvu, rodio Isus HristosUoči Božića pod u kući posipa se slamom, čime se dom pretvara u onu vitlejemsku pećinu u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj je slama bila prostrta da bi ležala stoka. U seoskim kućama slama na podu ostaje i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.Pijukanje pilićaSlama se, pre nego što se unese, jedan krug obnosi oko kuće, a zanimljiv je i vrlo star običaj da tada neko od starijih oponaša kvocanje kvočke, dok deca idu za njim i pijuču. Veseli domaćin tada pred njih baca raznovrsno žito, tobože hraneći „svoje piliće“. Paganski koreni ovog običaja nejasni su (neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka, za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja), a među tumačenjima novije simbolike preovlađuje sledeće: kao što kvočka pod krila prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišćansku zajednicu i zagreje ljubavlju; a kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: „Ko je gladan neka dođe k meni i ja ću ga nahraniti, i ko je žedan neka dođe k meni da pije vode žive.“
Novac od zlata ili srebraZa česnicu koja se na Božić mesi veruje se da je dobila takvo ime zato što se mesi za česti (u čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti, odnosno na onoliko delova, koliko u domu ima ukućana. Novac koji se u česnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rđa ne prianja, jer je to dar novorođenom Hristu.
U častZa česnicu koja se na Božić mesi veruje se da je dobila takvo ime zato što se mesi za česti (u čast) Isusa Hrista, ili što se lomi na česti
2. BadnjakPrema jednom predanju, pred Božić i rođenje novog boga stari Srbi su kip paganskog božanstva Badnja bacali u vatruJedno od predanja o poreklu badnjaka kaže da je kod starih Srba, još dok su bili mnogobošci, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta. Kad su primili hrišćanstvo, uoči dana kad se novi bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a u sećanje na taj čin običaj se ponavlja na svako Badnje veče.Poreklo badnjaka je, ipak, mnogo starije. Još su Jevreji imali praznik Senica ili Šatora, koji je padao u jesen, kad su pravili senice, zaklone od lisnatih grana i pod tim senicama boravili sedam dana, u znak sećanja na putovanje jevrejskog naroda iz Egipta u obećanu zemlju. U hrišćanstvu, badnjak simbolički predstavlja ono drvo koje su pastiri doneli i koje je Josif založio u hladnoj pećini kad se Hristos rodio.Crkva badnjaku daje ovaj smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja.Ranije na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u šumu i izabere mlado - obavezno cerovo! - drvo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i pozdravi ga: „Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan!“ Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče stavi u vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a nagoreli kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.Između dva svetska rata običaj je bio da vojska i oficiri iz Topčidera donesu badnjak za dvor, a posle toga oficiri su išli u Oficirski dom, uzimali badnjake za svoje jedinice i odlazili u kasarne da slave Badnje veče. Sačuvan je samo jedan snimak ove ceremonije, i to iz 1940. godine.Danas se u gradovima badnjak kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista.
Oficirsko slavljeIzmeđu dva svetska rata običaj je bio da vojska i oficiri iz Topčidera donesu badnjak za dvor, a posle toga oficiri su išli u Oficirski dom, uzimali badnjake za svoje jedinice i odlazili u kasarne da slave Badnje veče. Sačuvan je samo jedan snimak ove ceremonije, i to iz 1940. godine
Mitski predakEtnolog Veselin Čajkanović smatrao je da je položajnik (polaženik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka
Sofra za zveri i neprijateljeNa Kosovu mnogi na Badnje veče iznesu sofru pred kuću i na nju stave sve što su zgotovili za večeru, pa onda počnu da dozivaju na večeru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu
5. Stari običaji u Vukovim spisimaKad sednu za ručak, ljudi se mole Bogu držeći po voštanu sveću u rukama, a onda se mirbožaju, tj. izljube seNekad se na Božić, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božićne pesme. Jedna od najpopularnijih bila je: „U Božića tri nožića/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Jedan siječe pijecivicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Drugi siječe gibanicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. / Treći riježe čijesnicu/ Oj božo le/ Oj božo moj. „Vuk Stefanović Karadžić je u „Rječniku“ opisao kako Srbi slave Božić:„Kad se poodjutari, pošto namire stoku, onda sjedu za ručak, ali prije izbace nekolike puške pa se iskupe oko sofre, te se mole Bogu (držeći svako po jednu voštanu sveću u rukama) i mirbožaju se, tj. izljube se svi redom govoreći: ‚Mir božji! Ristos se rodi, vaistinu rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu roždenstvu.‘ Po tom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u čanku te ondje malo pogore, pa ih zrače onim žitom. Ono žito daju poslije žene kokošima da nose jaja. Kad počnu ručati neki najpre okuse sira, neki pečenice itd., ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrućice. Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostre se prazna vreća mesto čaršava ili po čaršavu) i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Prvi dan Božića niko nikome ne ide u kuću osim položajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoče i pijuče, ostavi domaćica ponešto, pa kad nasaćuje kokoši, pod svaku metne pomalo.“
Piše: Momčilo Petrović
