Posle svih monstruoznih tekstova i priča kojih smo se naslušali u vezi s nasiljem nad ženama došlo je vreme da kažemo: „Stop!“ Ali da kažemo to svi zajedno, i mediji i javnost i institucije ove države.Moja majka već devet godina radi u savetovalištu pri sigurnoj ženskoj kući. Ona je sa mnom delila sudbine tih žena, koje iz najveće moguće životne nesreće pokušavaju u sigurnoj kući da nađu spas. Ja sam s njom preživljavala sve te priče. To su užasne stvari... Pre toga, majka je radila u Centralnom zatvoru, tako da znam i tu stranu i znam za sudbine onih žena koje nisu uspele da nađu spas.Srećom takvih priča nemam u svom okruženju, ali to ne znači da nasilja nema. O tome se uglavnom ćuti.Žrtve nasilja u Srbiji teško da mogu nešto da promene. Čak iako progovore o nasilju, to će možda biti podstrek drugim žrtvama da prijave nasilnika ili zlostavljanje, ali najverovatnije neće naći spas jer zakoni nisu takvi da štite ženu. Jako je važno da se to promeni. Ne samo da se izmene zakoni već i da se oni zaista primenjuju. Sigurne kuće imaju najviše poziva onim danima kad se govori o nasilju nad ženama.
Međutim, sve što žene mogu da dobiju jeste spas na nekoliko dana ili nedelja, ali institucionalno su nezaštićene. Osim što samo govorimo o tome, zaista bi trebalo nešto i uraditi kako bi se one i zaštitile i kako bi im se spasli životi.
