Patrijarh srpski Irinej posetio je srpsku dijasporu na severnoameričkom kontinentu. Patrijarh je poručio srpskom narodu da, iako su nevolje sadašnjeg vremena prevelike, sve je to trenutno stanje, pa će srpski narod pokazati da je miroljubiv narod, narod koji zna šta je kultura, narod koji zna šta je država i da će to stanje biti promenjeno, na radost i na korist našeg naroda.
Svih ovih godina aktuelno je pitanje odnosa Svete stolice i Srpske pravoslavne crkve, da li će SPC pozvati papu da poseti Srbiju?
To pitanje dolaska pape u Srbiju odavno se postavlja. Papa je državnik. Pored toga što je glava crkve, on je i glava države Vatikana. Njega kao državnika naša država može da pozove uvek, mi se u to ne mešamo, ali ono što se nas tiče, smatramo da za sada, nije prilika da papa poseti našu crkvu. Mi kao Crkva ne bismo imali ništa protiv, nama bi čak bila i čast da primimo papu, ali imamo u vidu ogroman broj našeg naroda koji je iz Hrvatske proteran, a neki i danas žive kao izbeglice u teškim uslovima. Za vreme Drugog svetskog rata strašne tragedije su se dogodile na tim prostorima, čak je veliki broj njihovog klira uzeo učešća u najgnusnijim delima nad našim narodom. Mi smo bili jedna crkva do polovine 11. veka i imamo mnogo zajedničkog. Kamo sreće da smo bliži jedni drugima, jer na onom zajedničkom treba da gradimo zajednicu od koje sigurno ne bi bilo štete, nego koristi, ali smatramo da još nije vreme za takvu posetu.
Šta ove smene vladika, počevši od vladike Artemija pa do vladike Georgija, govore o stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
Vremena u kojima živimo nisu normalna, naročito kod nas, koji smo kao narod preživeli teške tragedije, posebno od 1941. godine pa do danas. Mnogih problema ima - i sveštenici i episkopi su ljudi koji u svome životu mogu da prihvate i usvoje nešto što baš nije mnogo u saglasnosti sa Crkvom. Tako se to desilo sa nekim episkopima, čiji lični život nije bio na postojanoj visini, čije upravljanje Eparhijom nije bilo u svemu shodno kanonima i ustavu naše crkve i Crkva je našla za celishodno da takve ličnosti razreši, ali ne da ih liši i čina episkopskog. Izuzetak je vladika Artemije, koji je posle smene, koju je prihvatio, učinio mnogo stvari koje se nisu mogle prihvatiti i odobriti. Nažalost, posle mnogih opomena on to nije čuo niti poslušao i Crkva je učinila ono što je retko, raščinila ga je i vratila u red mirjana. Vladika Georgije ima dosta pozitivnih stvari u svome životu u ovoj eparhiji, ali ima nekih stvari koje baš nisu u skladu u svemu sa zvanjem čina episkopa. Šta je tu istina, to Bog zna, ali ono što nije dobro za Crkvu ni za njega lično jeste to što su se vesti iz njegovog ličnog života i o nesporazumima sa sveštenstvom i oko drugih stvari materijalne prirode širile u narodu, i to je trajalo dosta vremena. On je ostao episkop i ostaće sve dotle dok se budemo i on i svi mi ponašali onako kako nam to kanoni zapovedaju.
Kakav je Vaš stav prema kanonizaciji kardinala Stepinca?
Mi smo to kazali javno i pismeno, tako da se ne bih na tome zadržavao. Stepinac je bio u tragičnom vremenu na čelu Katoličke crkve u Hrvatskoj. Nemamo podataka, bar javnih, da je išta učinio da ublaži stanje našega naroda u Hrvatskoj i da spreči genocid koji je sproveden nad našim nedužnim narodom, nad decom. U Mlaki, selu kraj Jasenovca, bio je logor od 20.000 dece. Nemica, rođena u Beču, udata za Srbina Budisavljevića u Zagrebu, iz tog logora je izvukla 12.000 dece. A mi nemamo nijedan dokaz da je kardinal Stepinac spasao jedno dete. Tamo je sproveden genocid. Mi ne znamo koliko je Stepinac tome doprineo, ali znamo da ništa nije učinio da ne dođe do toga. Kažu da postoje neka pisma koja je pisao Paveliću, to verovatno, ali javno nigde nije istupio, a primio je najveća odlikovanja od Pavelića u tom mutnom i teškom vremenu.
(Vesti-online)
