Kako iskrsavaju nova svedočenja i stari dokumenti o istoriji Titove Jugoslavije, ta fraza i ovde dobija sve više smisla. Podrobniji pregled izvora pokazuje, naime, kako se iza četiri ili pet najvažnijih događaja Titove Jugoslavije skrivala takva pozadina.
Đilasovim tekstovima, koji su doveli do njegove smene, kumovao je, recimo, snobovski brak i skorojevićki život Peka Dapčevića koji se, na užas pravovernih komunista, oženio lepoticom, balerinom, buržujkom, i brzo se prilagodio Dedinju.
Titovim obračunima s dogmatskim kadrovima u Srbiji pomogla je pak afera u čijem se srcu stajao ljubavni skandal: Petar Stambolić ljubovao je sa ženom generala Ljubodraga Đurića, a ovaj o tome progovorio s – govornice partijskog Kongresa, u Zagrebu, u dvorani Studentskog centra.
“Zaustavite tog ludaka”, povikao je Tito, a stvar je išla pravo u etar…
Slučaj je zaista bio značajan i radikalan. U dvorani zagrebačkog Studentskog centra Partija je 1952. održavala jedan od svojih najvažnijih kongresa. Četiri godine posle raskida sa Staljinom, država je prelazila na liberalniji smer.
Amerikanci su slali desetine tenkova Šerman, puške Tompson, te oružje vredno nekoliko milijardi dolara.Grad Zagreb Sjedinjenim Američkim Državama je darovao zgradu na Zrinjevcu, Jugoslavija se okretala zapadu, ali ono što se čulo za govornicom kongresa šokiralo bi i Ameriku Klintonove ere.
Tamo je, naime, general Ljubodrag Đurić, Titov bivši cimer u Belom dvoru, s govornice optužio Petra Stambolića da je – ljubavnik njegove žene. Dvoranom su se prolomili uzvici. Malo je ko među 2000 delegata mogao poverovati šta se događa.
Petar Stambolić, jedan od čelnika srpskih komunista, sedeo je ukočeno u radnom predsedništvu kongresa. General Đurić uperio je prst u njega. Stvar je prekinuo Tito.
“Zaustavite tog ludaka!”, povikao je. Pošto je Tito zaboravio da iskluci mikrofon, njegovu pretnju čuli su, međutim, milioni građana u direktnom radioprenosu.
General Đurić uhapšen je istog dana.
“Nakon medenog meseca šef Titovog kabineta odjednom je počeo primećivati ‘crvenu buržoaziju’ po državnim vilama, zlatni escajg i diplomatski magazin uvezene odeće”, stoji u jednoj analizi Đurićeva slučaja.
“Kao vrhunac odnarođene potrošnje državne imovine, njegova žena priznala je kako već godinama održava seksualnu vezu s Petrom Stambolićem, koja je dovela do njene trudnoće. Stambolić je prikazan kao pohotnik koji konzumira poveći harem tuđih supruga. Priču je Đurić preneo samom Titu, koji je Rankovića zadužio da ispita činjenično stanje. Istina da je šef Udbe stao na Đurićevu stranu, (sređujući pobačaj njegove žene), ali je Tito odbio Stambolićevo smenjivanje. I tako je Đurić, u najdubljem uverenju da uživa apsolutnu drugarsku podršku najplemenitijih izdanaka revolucije, samoinicijativno izašao za kongresnu govornicu, računajući na popravak kodeksa časti i dužnosti…”
No, pogrešio je.
“To je bio”, piše Titov biograf Vladimir Dedijer, “tragičan dokaz erozije partizanskog morala. Tito je u besu to nazvao ‘užički jebhoz’. Ovaj naziv je iskovao adaptacijom dva izraza – kolhoz i sovhoz ili sovjetsko državno preduzeće, koji će se pretvoriti u jebačko preduzeće- jebhoz…”
Afera je, dakako, imala i političke posledice. Tito je u Srbiji dobio još jaču podršku Petra Stambolića, liberala, dok je tvrđa komunistička struja doživela poraz.
Istinu o “užičkom jebhozu” Đurić je ispisao u memoarima koji su objavljeni 1988. godine. Nakon toga, uzeo je pištolj, Titov dar, i upucao se u glavu.
Seks je, međutim, bio u pozadini i ključnog jugoslovenskog rascepa – onog između Tita i Đilasa.
Da herojski etos gubi svoju nekadašnju vrednost, prvi je shvatio Milovan Đilas. Godine 1950., kada se Tito oženio Jovankom, u elitnim kuloarima sagledana je sva uzaludnost, koliko “crvenog“ terora, toliko ideoloških i političkih opravdanja koje je Đilas, kao šef agitpropa, pisao po službenoj dužnosti.
Možda nikada nećemo doznati je li Stevo Krajačić i u to umešao svoje nevidljive prste, pritomkoristeći Jovankinu zahvalnost za najviši mogući ženski plasman u hijerahiji SFRJ.
Naslutivši obećanu slobodu, Đilas se razveo od dotadašnje supruge Mitre, zavidnog revolucionarnog staža, zasnivajući bračnu zajednicu s mlađom Šteficom, ženom beznačajne komunističke biografije. Komunisti su to dočekali s tihim zgražanjem.
Naravno da će Đilas govoriti o licemerju dvostrukih načela, nipošto o sopstvenim mukama. Tako će viteškim gestom ustati u zaštitu tuđe supruge.
Objavivši “Anatomiju jednoga morala“ u časopisu Nova misao u januaru 1954. izložio je žalosni slučaj usamljene i prezrene balerine Milene Vrsajko, glumice, operske pevačice i verenice svog cnogorskog zemljaka Peka Dapčevića, koji je “iz šume“ došao u Beograd na visoki vojni položaj da bi ga balerina potom “preodgojila” na užas starih komunista.
Ta sitna, zla i smišljena uznemiravanja – telefonski pozivi mužu, saopštavanje njoj samoj sablažnjivih detalja, anonimnih pisama, sve je to opadalo iz nedelje u nedelju, iz dana u dan.
Ali je mimo očekivanja i nasuprot tome, nije primila, kamo li prigrlila nova sredina. Dočekao ju je tako masivan, leden i neprobojan zid koji niko nije mogao unapred očekivati, elaborirao je Đilas nevolju Dapčevićeve žene.
S obzirom na uzrast, tokom rata Milena Dapčević bila je devojčica, ni zaslužna za novu vlast ni kriva za njene prethodnike.
Uprkos partijskim školama i kursevima pismenosti, u hipu je nagrnuo vokabular njihovog maternjeg porekla balkanskih seljanki, zavidnih na dobroj bračnoj prilici.
“Trebalo je samo da podigne suknju“ “uhvatila ga je na golu nogu“, brujalo se šapatom oko Milenine figure. Prema tim je motivima posle snimljen film “Oficir s ružom”.
Nekoliko meseci posle na partijskom skupu Đilas je optužen za liberalizam koji zbunjuje i uznemirava javnost. Isključen je iz Centralnog komiteta.
Nova misao nikada više nije izašla, njen glavni urednik, Skender Kulenović, degradiran je u korektora Borbe. Do razračunavanja Partije s Đilasom došlo je na plenumu CK 16. i 17. januara, napisao je u jednom tekstu Ivan Ivanji, dugogodišnji Titov prevodilac s nemačkog:
“Iako su uzrok svakako pre svega bili Đilasovi teorijski članci u Borbi, slutim, a naravno dokazati ne mogu, da mnogi konci vode i u spavaće sobe, na primer, samog Tita, Kardelja, Rankovića i drugih, gde su supruge uzbuđeno ukazivale na ‘Anatomiju jednog morala’ i spominjale Peka Dapčevića i Bebu ili njenu najstariju sestru. Niko o tome nije govorio ništa slično, možda je moja mašta pobegla sa mnom… ”
I Goli otok, to jest logor na njemu, usko je vezan uz ljubavne afere u Partiji. Zapovednik tog logora bio je general Jovan Kapičić, deda poznatog glumca, otac još poznatijeg košarkaša i – što je manje poznato – prvi dečko Davorjanke Paunović, najveće ljubavi Josipa Broza Tita.
Tito je Kapičiću uzeo Davorjanku, a zauzvrat dao – karijeru
“Kao da se ni tada ni kasnije nije ništa desilo, taj Jovo Kapičić je stalno napredovao bez obzira na to šta je radio”, ispričaće kasnije Vlado Dapčević, rođeni brat Peka Dapčevića, koji je na Golom otoku ostavio najbolje godine svog života.”Meni se čini da je tajna u sljedećem. Negova devojka pre rata u Beogradu bila je Davorjanka Paunović Zdenka. Znaš ko je Zdenka? Titova ratna sekretarica i nevenčana žena. Da, da, žena. To je bila javna tajna. Opasnije je bilo zameriti se toj Davorjanki nego lično Titu. Početkom četrdeset prve godine beogradska organizacija je od Centralnog komiteta Partije dobila naređenje da pošalje dve studentkinje, članice Partije.
Izbor je pao na nju i na Vjeru Planojević. Vjera je bila kasnije ljubavnica Sretena Zujovića. Tada se Davorjanka zbližila s Titom. Valjda su se i Tito i Davorjanka zbog toga osećali nešto dužni Jovu Kapičiću – ona ga ostavila zbog Tita – i tako mu se svašta opraštalo, i još je napredovao”.
(Express.hr)
