Jutro u Peredelkinu, čuvenom selu ruskih pisaca, osvanulo je na pristojnih minus tri. Sve miriše na mir. Tako će biti do večernjih sati, onda počinje gungula. Uz raznorazne đakonije, jedan od hazjajina je pripremio srpski sir i pršut. Naravno, tu su ljute paprike, kojima je zarazio ceo komšiluk. Spreman je i glavi adut - ajvar, dan ranije pristigao iz Beograda.Šta je preostalo još da uradi? Naravno, da prošeta psa, haskija, tek prevalio godinu. Tišinu je presekao oštar zvuk telefona. Ja sam bila ta koja zove baš na ovaj dan. Da pitam šta sam namerila, pa šta bude da bude:„Jeste li vi špijun? Kažu tako.“
Za divno čudo, Sergeju Grizunovu, dugogodišnjem ruskom dopisniku iz Beograda, nekadašnjem ministru informisanja, biznismenu i profesoru, nije ispala slušalica iz ruke.Silni vetrovi i snegovi između nas nisu omeli razgovor. Kvalitet odličan. Zapravo, sve do jednog momenta: kad smo počeli da toročemo o našim kućnim ljubimcima, veza je prekinuta. Zovem ponovo: „Vidite li vi to! Pustili su nas na miru dok im nismo dojadili. Ko će da sluša kučkare i mačkare! Ma ko to bio!“ Smejemo se.Ipak, evo jedne pričice o Sergejovoj kuci. Ne o ovoj, već o njegovom prethodniku, takođe haskiju. Sasvim prigodne.„Umro je u januaru 2016. Čekao sam na njega pet godina, dočekao pre 17. Otac mu je bio svetski prvak. Štene su mi konačno poslali iz Aljaske, američkim borbenim avionom isporučili u NATO bazu blizu Budimpešte. Tek, posle nekih pet godina, kažu meni iz ruske službe da im dam da ga provere. Hajde, rekoh. I nađoše u njemu nekakav čip, ugradili ga u Americi!“- Pa što ste toliko čekali? Ja bih ga proverila prvi dan. A nemam takvu reputaciju kao vi.Eto...
CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
SILA 3. epizoda: Tajfun - najveća nukelarna zver ispod mora!
