Kada su Marka Čepmena, ubicu Džona Lenona, upitali zašto je pucao, Čepmen je odgovorio: Čitav svet zna za Lenona, sad će znati i za njegovog ubicu. Po istom principu, svoj kolumnistički rad, zasnivao je i Svetislav Basara, napadajući legendarnog Dobricu Ćosića, koji ga, kao i svaki džentlmen, nikada nije udostojio odgovora. Danas, kada Ćosić više nije sa nama, neophodno je pronaći novu ličnost iz istorije, kako bi se našao krivac, ili bolje rečeno, pelcer za sve probleme Srbije.
Nesuđeni akademik i nekadašnji ambasador na Kipru, Svetislav Basara, u svojoj najnovijoj kolumni u Ekspresu, kao i uvek, nije uspeo da prikrije širok dijapazon svog površnog znanja. Kada bi neki stranac, koji ne poznaje prilike u Srbiji, pročitao njegovu kolumnu, siguran sam da bi bio oduševljen tekstom prvog pera drugosrbijanaca. Na sreću, stvarnost kakva god da je, drugačija je od one o kojoj on piše.
Inače, Basara, kao i mnogi drugi majstori, tzv. drugosrbijanske elite, svojim talentom, vešto prikriva nedostatak znanja, pa tako godinama zabluđuje narodne mase o navodnim srpskim viševekovnim usudima, koji se ponavljaju, a koje mi, navodno obični smrtnici nismo sposobni da primetimo. Samo je, eto, veliki Basara, uskraćen za titulu akademika zahvaljujući neuspehu Borisa Tadića na proteklim predsedničkim izborima, uspeo da pronađe „feler“ unutar srpskog nacionalnog koda. Treba biti iskren, pa priznati da nije baš da felera nema, ali prekopiranje zastarelih i davno demantovanih istorijskih činjenica, odavno je postao kliše.
No, da se vratimo na temu, koju je Basara „obradio.“ Naime, u svom tekstu, on daje „analizu“ i navodi da je organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ sačinjena od oficira-pustahija. Zamislite da neko kaže za npr. majora Dragutina Gavrilovića, branitelja Beograda, da je pustahija. A on je bio jedan od najpoštovanijih članova organizacije. Takođe, u svojoj „podrobnoj analizi“ Basara navodi – citiram „da je jedan od crnorukaca Vojo Tankosić, na svoju ruku, bez ikakvih konsultacija, započeo jedan od balkanskih ratova“. Dakle, ova konstatacija nema veze sa životom. Po Basari, Tankosić je pucao, a onda su Srbija, Bugarska i Grčka brže poslali svoje trupe u Makedoniju i na Kosovo da brane Tankosića. Komitski vojvoda je uvukao četiri države u rat! Kakva glupost i kakva laž ili potpuno nepoznavanje istorije.
Vojni arhiv, uostalom, kao i mnoge knjige pisane o Prvom balkanskom ratu, daju odgovor na ovo pitanje. Zadatak odreda već pomenutog Tankosića, bio je da se provuče iza leđa turskih jedinica, po zapovesti Vrhovne komande i napadne u trenucima kada Srbija krene u napad. Tankosić je to uradio pre vremena, iz potpuno opravdanih razloga, za koje nema mesta u ovom tekstu. No, Basara je spreman da čoveka koji je poginuo braneći Srbiju pretvori u ludaka, zarad „dobre“ kolumne, a uzgred tako pljuje i na žrtve Prvog balkanskog rata.
Nesuđeni akademik takođe navodi da je „Crna ruka“ kriva za Veliki rat, iako su istoričara po tom pitanju saglasni, čak i nemački – da je rat pripremljen 1908. godine i da bi počeo sa i bez atentata. Možda da Basara pročita šta su o tome rekli ugledni istoričari: Mark Hejstings, Džon Rol, Dejvid Mekenzi ili još bolje potomci Franca Ferdinanda.
Idemo dalje. Basara kaže da je organizacija „počela da snatri o još jednom kraljoubistvu,“ pa je u zbrzanom Solunskom procesu organizacija zaustavljena. Dakle, opet da se vratimo da istorijske dokaze, a ne lažljive priče rekla-kazala, koje su zvezda vodilja Svetislavu Basari.Dokazano je da nikakvog atentata nije bilo, čak ni pokušaja, a istorijski podaci i dokumenti, objavljeni u poslednje tri decenije apsolutno daju novu sliku procesa i događaja u Srbiji, što je naravno suprotno od onog o čemu Basara piše. Uostalom, Basara je trebalo da pročita Vasu Kazimirovića, Mekenzija, Milorada Belića, Milana Ž. Živanovića – ljude koji su svoj život posvetili izučavanju ovog perioda istorije, ili bar da pita nekog od istoričara, a oni su uglavnom saglasni.
No, vrhunac svega jeste činjenica da Basara, već godinama, upotrebljava netačne istorijske podatke i tumačenja zarad navodne kritike sistema i srpskog nacionalnog koda, a budimo iskreni, to je sistem koji je umalo od njega napravio akademika, iako bi u nekom normalnom društvu takvo nešto bilo nezamislivo.
(Slaviša Pavlović/magazin-restart.com)
