Dve su se naoružane grupe u sivomaslinastim uniformama dovikivale preko utrine ugrejane suncem, a između njih je stajao mladić, sam sa svojom kratkom senkom. Posle izvesnog vremena prišao je jednoj strani, a kad se graja pojačala, neodlučno, kao da se otkida, iskoračio je opet na čistinu, i priključio se drugoj vrsti. Da im gnev nije izobličio lica prljava od znoja i prašine, ovi muškarci mogli su da budu i učesnici u nekakvoj dečjoj igri.Nepuna četiri dana ranije, u noći između 16. i 17. septembra, mobilisali su ih u Gornjem Milanovcu i potrpali u autobuse. Bez lekarskog pregleda: i zdrave, i bolesne. Rečeno im je da idu na Peštersku visoravan, ali su ih istovarili između Šida i Tovarnika. U spiskove oficira JNA zavedeni su kao „dobrovoljci koji će čistiti zaostale džepove otpora kad Vukovar padne“. Kad su 20. septembra odbili da nastave put kroz Tovarnik pun hrvatskih vojnika, oficiri su im rekli da su „izdajnici“ i „kukavice“. 
Većina rezervista tada je odlučila da se vrati u Gornji Milanovac. Oni koji su rešili da ostanu i oficiri izdvojili su se na drugoj strani poljane. Miroslav Milenković, porodični čovek srednjih godina, nije mogao da se odluči između „patriota“ i „izdajnika“: prilazio je jednima, pa drugima, i na kraju te „jelečkinje, barjačkinje“ okončao pucajući iz puške tu, između dva stroja, sebi u glavu.Tri dana kasnije, na istom mestu, jedan drugi rezervista, V. Ž. iz Valjeva, nije imao nedoumice u vezi s tim šta treba da uradi. Ali podsetimo se onog vremena.CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
