Kada počnu da uče srpski, Rusi brzo shvataju da će im za „malo drugačiji ruski“ trebati mnogo više truda nego što su očekivali. A tada ih čekaju strašni „č“, „ć“, „dž“, „đ“, „se“, „mi“, „me“ i mnoge druge stvari koje će im zagorčati život.
U početku učenje srpskog jezika Rusima izgleda „prosto kao pasulj“: samo promenite akcenat, setite se zastarelih reči, i već možete da „nabadate“. Međutim, u praksi sei spostavlja da učenje srodnog jezika krije u sebi mnoge zamke.
Kako izgleda uobičajena slagalica crnogorskog primorja, romanitčnih osećanja i srpskih pesama koja mlade stanovnike Rusije navodi da nauče srpski jezik i na kraju posete Beograd?
Na primer, često se Rusima čini da je dovoljno samo malo "izvrnuti" ruski izraz, pa da ispadne pravilna srpska reč, a u stvari se dobije nešto sasvim neočekivano. Autor je u budvanskom restoranu bio svedok situacije u kojoj je Ruskinja želela da pokaže svoje "znanje" srpskog jezika, pa je tražila pile na žaru, a na ruskom se kokoška kaže „kurica“. Razumljivo je da izvrtanje ove ruske reči u srpskom jeziku može imati nepredvidljive posledice. A ona je tu reč izvrnula baš kako ne bi trebalo. Konobari su popadali od smeha.
Ili još jedan slučaj. Jedna mlada Ruskinja iz grada Perma došla je preko leta da uči srpski u poznatu „Radionicu za srpski jezik i kulturu“. Bila je sigurna da u srpskom reč „znoj“ znači isto što i u ruskom - „veliku vrućinu“. Kad su je pitali „Kako si?“, ona je odgovorila: „U Rusiji je često hladno. A ja obožavam leto i znoj. Ja sam sada taako znojna. Volim kad sam znojna!“ Ovakva iskrenost je oduševila njene srpske nastavnike.
U čemu je stvar? Pre svega, situaciju komplikuju mnogobrojni međujezički paronimi, tzv. „lažni prevodiočevi prijatelji“. Na primer, Rusi se smejulje kada čuju srpsku reč „ponos“. U ruskom postoji takva reč, samo što znači „proliv“. Priča se kako su osamdesetih godina na sajmu vojne opreme predstavnici SFRJ napisali transparent „Naša armija — naš ponos“, i da je to za Ruse bila glavna atrakcija. Ili drugi poznati slučaj. Tokom jedne školske ekskurzije u Srbiji moskovska učenica pita svoju umornu srpsku koleginicu: „Tebe trudno?“ („Da li ti je teško?“).
Na te reči Srpkinja se trže, prekrsti se i uzviknu: „Ju! Bože sačuvaj!“
Među najteže stvari iz srpske gramatike spadaju oblici pomoćnog glagola „jesam“ (koji se u ruskom jeziku uopšte ne koriste), enklitički oblici zamenica (Rusi teško shvataju razliku između „mi“ i „me“), padeži i neuhvatljivi položaj povratne zamenice „se“.
Ruskom jeziku je svojstveno redukovanje samoglasnika i umekšavanje suglasnika. Rus nehotice izgovara srpske reči na svoj način: „adgavOr“ (odgovor), „pritsjEdnjik“ (predsednik) itd. Pravilan srpski akcenat praktično je nedostižan za Ruse, kao i izgovor suglasnika „č“ i „ć“, „dž“ i „đ“, koje Rusi obično izgovaraju kao rusko „č“ (nešto između srpskog „č“ i „ć“) i kao rusko „dž“, ne razlikujući ih u govoru: ćevapćić, džurdževak, itd. Rusima nije lako da nauče i srpske suglasnike „l“, „n“, „lj“ i „nj“. Oni ih izgovaraju prislanjajući vrh jezika uz gornje zube i umekšavaju ih ispred samoglasnika „i“ i „e“: „ljice“, „njizaposljenast“, itd. A poznatu brzalicu sa vokalnim „r“ prosečan Rus izgovara dodajući rusko „ы“ ispred srpskog „r“: „Navirh birda virba mirda“.
I sve je to samo fonetika. Šta reći o strašnoj srpskoj gramatici, na primer o oblicima pomoćnog glagola „jesam“ (koji se u ruskom jeziku uopšte ne koriste), ili o enklitičkim oblicima zamenica (Rusi teško shvataju razliku između „mi“ i „me“), ili o padežima koji zbunjuju svojom međusobnom sličnošću, kao i sličnošću sa ruskim ekvivalentima. A tek glagolski oblici i neuhvatljivi položaj povratne zamenice „se“...
Sve u svemu, prosečan ruski student teško uči srpski i u početku mu se često sve pomeša u glavi. Ali, upornom učeniku se sve to posle nekoliko meseci razbistri, i već sledeći njegov dolazak u zemlju čiji jezik uči biva propraćen mnogobrojnim komplimentima za sjajno znanje!
(Original)
