Ova svetkovina se u pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika, a posvećena je sećanju na događaj Hristovog preobraženja na gori Tavor u Svetoj zemlji (Izraelu) kada on najavljuje svoje potonje stradanje i slavu.
Kako trojica evanđelista izveštavaju, Hristos se sa nekolicinom svojih učenika povukao na molitvu na Tavorsku goru. U jednom momentu se preobrazio, zasjao kao sunce, a uz njega su se pojavili starozavetni proroci Mojsije i Ilija. S nebesa je dopirao jasan glas "ovo je sin moj mili, koji mi je po volji, njega poslušajte".
"Tada se Hristu i apostolima javio Mojsije i Ilija koji su govorili sa Gospodom o njegovoj smrti u Jerusalimu", piše u verskim knjigama.
Praznična trpeza bogata vinom i ribom
Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta. Zato je praznična trpeza obogaćena vinom i ribom. Danas se na kraju svete liturgije osvećuje grožđe. Takođe se ono deli na groblju za pokoj duša mrtvih. U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.
Ikona Preobraženja nalazi se često na ikonostasima. Na njoj je predstavljen Hristos na gori, okružen svetlošću, sa sagovornicima Ilijom i Mojsijem, dok trojica apostola, Petar, Jakov i Jovan, uplašeni leže na zemlji.
Narodna verovanja na ovu svetkovinu
U narodu postoji verovanje da se o ovom prazniku celokupna priroda preobražava, da od danas noći postaju hladne kao i da današnji dan najavljuje skori dolazak jeseni. Kako se veruje, od danas se nikako ne treba više kupati u otvorenim vodama, rekama i moru. Na Preobraženje nikako ne valja ni preko dana spavati, jer ko tog dana odspava, preobraziće se, pa će cele godine biti dremljiv i krmeljiv. Nije dobro ni da neko tog dana plače, niti valja da ljudi ceo dan provedu u kafani – da im ne pređe u naviku i ne postanu zgubidani i raspikuće. Ali ono što danas obavezno treba učiniti jeste da prvi put probate grožđe!
Neke porodice danas slave krsnu slavu.
Praznik Preobraženje slavi se na istoku od sedmog veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine, i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda.
Naime, Janoš Hunjadi, kod nas zvani Sibinjanin Janko, mađarski velikaš, zajedno sa franjevcem Ivanom Kapistranom sprečio je sa vojskom prodor Turaka na sever. Obojica su kratko posle pobede umrli, prvi u Zemunu, drugi u Iloku.
