Majskim prevratom 1903. godine u Srbiji su okončane borbe između dve dinastije, ali i između obrenovićevske monarhije i radikalske demokratije. Jedna od senki tog događaja, u istoriografiji slikana raznim tonovima, svakako je bio način likvidacije kralja Aleksandra i kraljice Drage.
Zaverenici, kako idejni tvorci, tako i izvršioci atentata, u vremenu koje je sledilo, iznalazili su raznorazne argumente kako bi objasnili da je likvidacija kraljevskog para bila jedini mogući izlaz. Novine iz tog perioda bile su pune tekstova o poslednjem Obrenoviću. Do tančina su opisivane njegove mane i nepristojni maniri i prostački jezik. S puno strasti se pisalo kako je u nastupima besa gubio kontrolu i kako su "iz njegovih usta izletale tada psovke i nepristojni izrazi kao lava iz živog vulkana". U takvom stanju on nije pazio ni kako se izražava o pojedinim ministrima, posebno o onima s kojima se razišao. Jovana Ristića nazvao je tako "izvetrelim državnikom", Stojana Ribarca "budžaklijom", Beli-Markovića, svog bivšeg namesnika - "starom drkelom".Bio je spreman da uvredi i strogo kazni najbliže saradnike, ali isto tako je te iste ljude znao posebno da nagradi. U svakom slučaju niko nije bio siguran u ishod susreta sa kraljem.
Protivnici kralja Aleksandra Obrenovića posebno su pokušali da dokažu da on zapravo nije bio Srbin. Po njihovoj tvrdnji, njegova majka, kraljica Natalija, bila je Ruskinja, a otac, kralj Milan - Rumun! U tim tvrdnjama prednjačili su radikali Jaša Tomić i Stojan Protić, ali za njima nisu zaostajali ni zaverenici. Njima, zaverenicima, koji će se docnije okupiti oko organizacije "Crna ruka", ove tvrdnje bile su, pored ostalog, i alibi za atentat.
- Po svoj prilici, "crnorukcima" je ovo trebalo, da bi, i na taj način, dokazali da su oni, kao mladi zaverenici, dobro učinili što su Srbiju oslobodili jednog tuđina, jedne dinastije od koje je srpski narod propištao - pisao je Vasa Kazamirović.
Priča o nesrpskom poreklu poslednjeg dinasta iz loze Obrenovića počela je mnogo pre Majskog prevrata. Početkom oktobra 1899. godine u jednom pariskom listu objavljen je tekst u kome se opširno navode detalji o poreklu bivšeg kralja Milana Obrenovića. Po navodima francuskog novinara prvi kralj moderne srpske države Milan bio je sin Marije Katardži, ćerke rumunskog majora, i izvesnog Rumuna po imenu Raznovan. Po ovim tvrdnjama Milan se rađa u vreme kada Marija Katardži već godinama nije "živela sa svojim zakonitim mužem - Jevremom Obrenovićem...".
Dvanaest godina kasnije "Pijemont", glasilo "Crne ruke", preneće gotovo sve navode iz ovog teksta, uz cinične redakcijske komentare, poput one kako je kralj Milan, kada je kao dečak doveden u Beograd, "po vazdan, po dvorskoj bašti zabavljao se sekući po polovini žive žabe, bez sumnje sabljom koja ga je docnije trebala proslaviti na bojnom polju Slivnice".
Mnogo ranije od "crnorukaca" o tome ko je zapravo bio kralj Milan Obrenović pisao je i jedan od najuglednijih radikalskih vođa Stojan Protić. On je, godinu dana posle prevrata, objavio seriju od pet tekstova u "Samoupravi", pod naslovom "Kuzićima i Raznovanovićima", po knezu Kuzi, koji je ujedinio Vlašku i Moldaviju, i Rumunu Raznovanu, dakle Milanovom ocu.
U prvom nastavku, Protić piše: "Priroda i neonakažena istorija znaju za tri Obrenovića vladaoca... ali da Srbija, blagodareći kraljevski namesnicima Blaznavcu Milivoju i po malo Jovanu Ristiću zna - za pet Obrenovića..."U ovim tekstovima Protić malčice demantuje francuski list i glasilo "Crne ruke" "Pijemont". On piše da majka kralja Milana nije bila supruga Jevrema Obrenovića, već venčana žena sina Jevrema Obrenovića, Miloša, kapetana rumunske vojske. Dalje, autor serije o dinastičkom zamešateljstvu u "Samoupravi" navodi da je "Miloš Obrenović živeo raspojasano i zbog neplaćenih dugova dopadao i tamnice u okovima, a uza sve to bio i notorno bolestan čovek od koga nema i ne može biti zdrava poroda".
- Marija Katardži bila je žena kod muža bez muža. Upoznala se s Raznovanom kad joj je muž bio u zatvoru... bila je milosnica kneza Kuze, to je zabeležila već i istorija, jer je tu kod njega i nađena kad su knezu Kuzi iznudili ostavku na presto... Postalo je tako i rodilo se jedno dete, koje je poslato u Pariz na nauke, i tu u školske knjige upisano kao Emil Raznovan - zapisano je tada.
Šta se zapravo dešavalo tih godina u maloj Srbiji, još nepriznatoj državi i otkud sva ta nagađanja o poreklu Milana. Neposredno posle ubistva kneza Mihaila privremeno namesništvo sazvalo je Veliku narodnu skupštinu kako bi se izabrao novi vladar. Njihova namera je bila da kneževski presto preuzme Aleksandar Karađorđević. Tada na scenu stupa Milivoje Petrović Blaznavac, ministar vojni, i uz pomoć vojske iz beogradskog garnizona u igru ubacuje svog kandidata.
U Parizu pronalazi Emila Raznovana, odnosno Milana Obrenovića i "oglašava ga za kneza Srbije". Da bi se dokazalo da je Emil Raznovan zapravo Milan Obrenović i da se o njemu starao knez Mihailo, a ne knez Kuza, pisao je Protić u spomenutoj seriji tekstova, "ocepljen je list školske knjige i nov prilepljen..."
Motiv čuvenog Blaznavca za ovaj potez je srodstvo njegove žene, Katarine Konstatinović, sestre od tetke kralja Milana. Tako je novi vladar stigao u Beograd 11. juna 1868. A do njegovog punoletstva Srbijom će, gotovo despotski vladati, narečeni Milivoje Petrović Blaznavac.
Međutim, to nije bio kraj priče o kralju Milanu Obrenoviću. Od samog prevrata 1903. po Srbiji počinje da kola priča o još jednom Obrenoviću. I njen začetak kreće iz evropske kuhinje. U septembru te godine u jednom bečkom listu pojavljuje se tekst o Đorđu Hristiću kao poslednjem Obrenoviću i legalnom pretendentu na srpski presto. Po ovoj verziji reč je o detetu začetom "u ljubavnoj vezi" Artemize, supruge Milana F. Hristića i kralja Milana.
Fotografije Đorđa Hristića, u obliku razglednice, slate iz Rumunije, u jednom trenutku preplavile su Srbiju. Na poleđini je pisalo: "Ovo je pravi i jedini naslednik srpskog prestola".
Stojan Protić, u već citiranim tekstovima, dotakao se i ove ujdurme obraćajući se krugovima koji se nisu mirili sa odlaskom Obrenovića sa prestola:
- Zaboravili su bednici da ljudi znaju, i da se to danas kriti ne može, da ni Milan i Aleksandar nisu Obrenovići, a kamoli da je i da može biti to Artemizin sin, čak i kad bi se moglo uzeti da je Đorđu otac pokojni kralj Milan, a ne Milan F. Hristić. U tom slučaju on bi bio samo jedno vanbračno dete kao i pretpostavljeni mu otac - napisao je Protić.
Valja ovde reći da je Milan Filip Hristić bio sekretar kneza Miloša, ministar u više vlada, poslanik Srbije u Carigradu, Beču i Londonu i prvi guverner Narodne banke Kraljevine Srbije.
Naručeni hvalospevi o Obrenovićima
Na Protićevu seriju tekstova o pravom ocu kralja Milana Obrenovića reagovao je bivši predsednik vlade dr Vladan Đorđević. On je tvrdio da je knez Mihailo, za vreme boravka u Parizu, 1876. godine, predstavio malog Milana bratu ruskog cara, velikom knezu Konstantinu, kao svog naslednika.
Inače, kum na krštenju budućeg kralja Milana bio je niko drugi do knjaz Miloš Obrenović. Navodno je tom prilikom rekao: "Imao sam premila brata Milana; imao sam uzdanicu sina Milana; evo mi Bog dade unuka Obrenovića: ime mu je Milan. On će knjazu biti unuk, i sin i brat". Po nekim zapisima Veliki Miloš je okupljenom narodu ispred crkve delio zlatnike.
Sve ove priče, o nesrpskom poreklu njegovog oca, dolazile su i do kralja Aleksandra Obrenovića. Da bi im stao na put, početkom 1900. godine angažovao je novinara, Milivoja J. Klajna, Jevrejina, koji će docnije, kada bude prešao u pravoslavlje, uzeti prezime Malenić, da napiše popularnu priču o njegovoj porodici s posebnim osvrtom na dedu, Miloša Jevrema Obrenovića.
Ova knjiga, bolje reći brošura, pod naslovom "Jedan Obrenović" štampana je te iste godine u Kraljevskoj srpskoj državnoj štampariji, i bila je hvalospev Aleksandru i Obrenovićima.
